Некропола

Day 5,712, 11:20 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89
"Good day
My name is necropolis
I am formed of the dead"

Сећање бледи на битке давне, на хероје ратном славом овенчане, на време успона и време падова. Разумљиво је то, ипак нам је чињеница да су године прошле пребрзо лупила шамар. Магла је наша прошлост. И у тој магли, с времена на време, укаже се који траг, мала назнака онога што је било. А ми се замислимо, насмејемо и наставимо са кликтањем.

Сета је незгодна ствар. Потпирује ватру у нашим срцима, буди наду и лаже нас да опет може бити као раније. А ми се полакомимо...

Али истина је другачија. Нема више битака за које вреди играти, нема више хероја неокаљаног сјаја и образа, нема више успона. Само један дуг пад у понор, где нас чека господар светлости. Али не светлости која обасјава, већ оне која гори. Гори душу, гори снове. И уз њега мртваци - мртви налози, двокликташи, трокликташи...

Тврђава еСрбија постала је некропола.

"I am the harvester of the soul
And I suck the lives from my bed"

Почела је да исисава живот из нас, та игра без циља, без правца, без памети. Та игра пуна сујете и злобе, пуна комплекса у разним облицима и лечења истих путем левог клика или пар редака искуцаних на прашњавој тастатури.

Играмо до следећег eventa, до следећег попуста на чоколадице и следеће освојене медаље. А душа? Где нам је душа? У шта смо се претворили? У фармере? И кад све то нафармамо, где ћемо то јадни потрошити? На следећу медаљу?

Где нестадоше ујаци, набијачи на колац, транџе, стојадин по Андима? Где нестаде спона међ' српским играчима? Како дођосмо до тога да смо једни другима највећи вуци?

А жетелац жете, душама се не зна број. Сви смо се променили, и рекло би се на горе, из приложеног.

"I own two sons, I gave them breath
And I fill their living corpses with my bile"

Елитизам је настао оног тренутка када је једна група људи умислила да је боља од друге. А онда се умножавао, ојачавао и побољшавао, све док није постао ентитет.

Елитизам је узимао од играча, а заузврат је изнедрио покварене, злобне, лажљиве, арогантне... Баш онакве какве су нам непријатељи желели, али какве нисмо заслужили.

А знате ли ко су ти који себе називају елитом? Знате ли како су настали ти који себе називају елитом? Можда бисте, у својој наивности, помислили да су то они најбољи међу србљем. Али наивност је мана, драги моји еРепубликанци. Тргните се и мућните барем мало, погледајте Нови свет око себе.

Не, нису то они најбољи. То су они који купе неколико налога, купе неколико пакета и прогласе се елитом. Јер, забога, они плаћају ову игру, и важнији су од оних који је не плаћају. Ми имамо слушати њих, беспоговорно. Они се разумеју у механизме игре, они одлучују о стратегији, они растурају и праве савезе, они обликују заједницу, они враћају старе поретке. А како и не би кад су платили, а ко плати мора да се клати.

То су они који бесомучно мултијају, који своје купљене мултије користе за обрачун са политичким неистомишљеницима, а не за добробит заједнице, они који се крију иза снаге и чина и којима је само небо граница. Они који заборављају на морал, ако су га икада и познавали, а не заборављају да сваког месеца у Конгрес угурају довољан број својих мултија како би поново држали виртуелну власт и лечили СЖ комплексе.

Да, драги моји, комплексе. А има их пуно. Један од њих је Марко Живанчевић, управо онај играч који је кренуо да активно игра ову игру мало након оног помора српских налога од пре неколико година. У оно време када је сав шљам испливао на површину. У старту је био шарлатан. "У БОЈЈЈЈ!" викао је. Дискутабилне интелигенције, доносио је дискутабилне одлуке, али није било никог ко би се тог посла прихватио па је профитирао.

А онда се променио. Онда је купио налоге, мултије, алате, зовите их како вам воља, опремио их пакетима и постао елита. Инструиран од стране појединаца који никада нису опростили вишегодишњи успех банованих налога, у коме за њих није било места. Појединци покварени, злобни, лажљиви, арогантни, научили су га да се свети, да лаже, да краде, да мрзи, и све то зарад шаке пиксела славе. И није једини такав, нажалост.

Србима је много тога фалило кроз историју, али кукоља никада.

"What humanity I knew I have long forgotten
For me, eternity is nothing but a short while"

Да, заједницо српска, баш је тако. И оно мало хуманости коју смо познавали, одавно не познајемо. Усамљени су бљесци појединаца који би могли да обасјају неку нову зору за нас. Усамљени и краткотрајни. Јер у навали муља нема простора за честитост, нити разум, нити емпатију. Муљ гута и гуши, све док све не постане муљ.

Плашим се за нас. Вечност еРепублика прошла је у трену. Ту сам већ скоро 13 година. Време је река у коју не можеш стати два пута, али из које требаш понети пар капи успомена као доказ твог битисања. Но, плаши ме помисао да ова наша вечност, на крају свих крајева, ипак неће бити вредна помена.

Остајте добро, драги моји саиграчи. И чувајте се ових прљавих и злих, а верујем да ћете их лако препознати. У својој немоћи ће покушати да загаде и вашу прошлост, садашњост и будућност. Немојте им то дозволити, јер оно што требате понети одавде мора бити само ваше.

Пријем!