Зла времена

Day 4,940, 10:48 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Оштрица ханџара секла је равно. Не наилазећи на отпор, летела је ваздухом чинећи да јеца, а затим се уз лагани трзај забијала у месо, мишиће и кости. Допирала је до ребара жртве, одакле је, у сигурним рукама џелата, излетала напоље, остављајући за собом смрт. Заробљеници су клечали у дугом низу. Џелат би нежно закорачио између њих, засекао, одмакао се како би трупло пало, а онда би закорачио до следећег и поново засекао. Понављао је то читавог јутра, праћен крицима.

Артас је седео на оближњем камену. Фокусиран, пратио је сваки покрет џелата. Његов искорак, подизање сечива високо изнад главе ради снажнијег замаха, фијук сабље, проливање крви. У Артасовим очима није било гнушања, није било ужаса, није било самилости. У њима је било само прорачунате свирепости. Њима је пратио џелатове руке, крваве до лаката, покушавајући да уочи образац по ком је крв отицала. А онда би се трудио да преброји колико је ребара ханџар сломио на свом путу уништења, док би тело падало. „Два, па три, затим опет два, онда четири; да да, тог пута је ратник запео силовитије, унео је и своју тежину у замах“, закључио би у заносу. Био је глув за вапаје заробљеника. Артас је уживао.

А онда је намах скочио. Џелат је то приметио и зауставио се у пола корака. Артас му је показао да одступи. Пришао је следећем на коленима. Покушао је да му привуче пажњу али овај није одреаговао. Бесан, Артас је одаламио заробљеника, капетана коњичког одреда поражених, преко уста. Метална рукавица је оставила видљив црвени траг. Капетан није одреаговао, није чак ни посрнуо. Али је усмерио свој пркосни поглед у свог крвника. Задовољан, Артас се одмакао. Један дуги тренутак задржавао је дах, а онда је подигао своју десну руку тако да је сви виде. Кратким трзајем прстију показао је да их држи у шаци. Поражени капетан пљунуо је зубе и крв пред ноге Артасове, погнуо главу и чекао неминовно. Џелат је чекао Артасов сигнал. Артас је чекао да панични страх савлада остале заробљенике. А онда, екстатичног расположења, показао је ратнику да настави. Џелат је нежно закорачио између њих, засекао, одмакао се како би трупло пало, а онда је закорачио до следећег и поново засекао.

Капи крви падале су на земљу. Једна, па за њом још једна, а одмах затим још једна, и тако у бескрај. Посматрао је оштрицу и њено кретање. Затражио је од ратника да успори своје покрете и проучавао је њен непромењени одсјај и после неколико сати неуморне сече, док се јецај последњег посеченог сламао у незамисливом болу. У том тренутку сетио се речи учењака и њихових лекција. Називали су је гравитацијом. Силу која је све вукла себи. Силу која је неумољиво сламала, због које је крв капала. Дивио јој се. Са лакоћом је ломила људска тела, сламала кости, кривила зглобове, истезала тетиве. Људи су се под њеном тежином савијали попут лати траве под кишом. Пробудили би се у својој болној старости и проклињали богове. Нису схватали шта их стварно убија. „Тихи убица“, помислио је Артас, док му је лицем клизио неприметни осмех. Али он није имао времена за тиховање, није желео тишину. Не, никако. Желео је да његово име остане уклесано у историји смрти и страдања, рата и уништења. Дивио јој се, али, знао је, био је већи од ње.

Хладни пламен затитрао је у његовим очима. Окренуо се ка хоризонту. Ватра, ватра докле је поглед досезао. Ватра која је убијала и последње трагове човека у њему, ватра која је прочишћавала. Менетил је нестајао. Хитро је исукао Фростморн и подигао га усправно изнад главе. Његови ратници су тај чин пропратили буком хиљада громова, буком која је надвисила крике и вапаје заробљених страдалника. Тло под њима је задрхтало. „Чувај се свете“, мислио је Артас, „пошаст долази“.

Пре поноћи, хордама је био наређен покрет. Змија у маршу протезала се у недоглед, остављајући за собом димом сакривене лешеве животиња и људи. Артас је снажно обоо коња који је, пропевши се, јурнуо напред. И он, као и змија, остављао је нешто за собом. На развалинама света уздизала се нова снага, а људскост није била део ње...

„Ти причаш о правди? О кукавичлуку? Ја ћу ти показати правду гроба, и право значење речи страх!“