Join the new world

Пришао му је полако, дајући себи времена да схвати шта се дешава. Крвник је седео увезан за столицу. Нагнуо се над њим, погледа прикованог за крвникове зенице из којих је избијао очај. Треперава светлост скривала је напетост у његовим жилама. Ово је човек који му је насилно одузео успомене будућих дана са њему најближима. Крв је прокључала и најзад је испустио тежак издах. Прстима је потражио крвникове очи. Потмули крик, пригушен отрцаном крпом везаном преко крвникових уста, разлегао се просторијом, док су му прсти силовито продирали све дубље у очне дупље везаног.

Желео је да пати, као што је он патио свакога дана, часа, сваког минута од када су му одузети на најсвирепији начин. Није желео да се агонија оконча нагло. Желео је да се, сваким атомом, освети гаду за сво зло. Повукао је палчеве а затим је поново силовито упроо у огледало душе крвника, раније тако мрачно, а сада ништа више од флуида суза и крви. Везани се борио за дах, опирући се незамисливим боловима. Ношен адреналином и безумљем одмакао се, узимајући залет, да би већ у следећем тренутку ударио гњиду песницом, дробећи јој вилицу и носну кост. Ускратио јој је дах.

Болови су изазвали несвест па је везани клонуо у столицу док су га једино конопи спречавали да се стропошта на под. То га није зауставило. Наставио је са батинањем обамрлог тела, подстрекаван бесом, сећањима и болом. Није осетио када је сломио шаку десне руке. Није осетио како му зглоб отиче, помодрео од крвног подлива. Испрскан крвљу везаног, вешто је наставио да претвара његово лице у кашу костију и ткива, уметнички фокусирано. У тих замрачених неколико минута, у просторији препуној мемле и таме, постао је звер.

Човек је човеку вук, говорило се. Он је њему био демон. Нељудски урлик отео му се из грла, парајући смрдљиву смесу која се једва могла назвати ваздухом. Био је празан. Љуштура човека, без душе и без снаге. Премор га је савладао. Удаљио се од беживотног тела свог крвника. Гледао га је неколико момената. Бедан приказ бившег зла. Његов намучени ум призвао је слике његове деце. Невина, насмејана лица, лепа и безбрижна. Сенка се надвила над њих, сенка коју није могао да распрши.

Трептај ока и поново се нашао у мрачној соби у чијем се средишту сада налазио олтар на који је принео жртву. Осећај гађења затитрао му је у стомаку. У његовом систему вредности правда је била задовољена. Сакупио је остатке снаге и пљунуо на тај олтар. Као да је управо убио двоје - демона своје деце и демона у себи. Затим се окренуо и крупним корацима напустио тај пакао, остављајући за собом крвави траг ципела, као јединог сведока овог непочинства. Правда је чудна ствар, мислио је касније те ноћи, у часовима безнађа. Посветиш јој све своје а она ти поклони само празнину, исконско ништавило. Правда је једна јебена кучка...