Господари прерије

Day 3,923, 10:29 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Ватра је искрила под ведрим ноћним небом, украшеним звезданом прашином. Својим пламеном обасјавала је његово изборано лице. Седео је и осећао њен благи додир, њену топлоту и нежност. Повукао је још један дим из луле а онда легао и замотао се у коже. Његова свест била је усмерена на светлећу змију, тамо горе. Јасно је могао да види њену главу и њен реп. Протезала се преко таме бескраја описујући савршени полукруг. Призор је био величанствен. У сећању његовог племена није било нечега попут ове змије. Стари су говорили да је Вакан Танка послао свог гласника да донесе страдање народима Велике равнице, да долази доба зла. Он им није веровао. Чврсто је одлучио да ступи у контакт са духовима и добије одговоре. Већ два дана је узалудно покушавао да то учини. Но, истрајавао је.

Устао је и бацио још неколико цепаница на ватру. Пламен је запалацао у ноћ, а онда наставио да гори несмањеним жаром. Осећао је како га обузима незадржив занос. Удови су му подрхтавали, стомак се грчио, коса лепршала на поветарцу. Трава из луле је коначно деловала. Пожурио је до свог коња, који је пасао у близини, и из кожне торбе извукао прелепу перјаницу, окићену најраскошнијим перјем које је икада видео. Ратници су убадали по једно перо за сваког бизона кога би уловили, и за сваког непријатеља кога би послали изван домашаја овог света. А он их је имао много. Поносно ју је подигао изнад главе, изрекао молитву и спустио на свој скалп.

Време је стајало док је, на коленима, гласно певао и молио се духовима, очију чврсто затворених, са рукама раширеним ка звездама. Све више га је подилазила језа. Груди су се скупљале и шириле, а он се борио за дах. Привукао је себи бубањ и почео да удара по њему. Тонови су заиграли, а њему се чинило да чује громове. Уз ритам бубња његово тело почело је да се превија. Глас му је подрхтавао. Повикао је најјаче што је умео, како би надвладао страх. Неочекивано, заглушујућа бука му је нагло привукла пажњу. Пренуо се из транса и, на пар десетина корака од себе, угледао крдо бизона како галопира. За њима су, невероватном брзином, надолазили преријски вукови. Нису га приметили, он није био део тог света. Посматрао је тај призор неколико тренутака. Изненада, бизони су, као по наредби, стали и окренули се ка својим прогонитељима. Срце му је затреперило. Тада су бизони полетели ка вуковима, спремни за борбу. Судар две стране био је силовит, док су рогови обојени крвљу просецали пут а крик повређених парао ноћ. Прашина је прекрила бојиште. Испустио је бубањ и подигао штап који је лежао покрај њега, описао симболе поред ватре, а затим пао леђима на земљу. У тренуцима који су претходили потпуној тами, зачуо је глас. "Видећу те опет оком свога срца! Сви сте ми род! Сви до једног!" Вакан Танка је био милостив.

Зора и хладан јутарњи ваздух су га затекли промрзлог, крај ватре која је одавно згасла. Придигао се, покупио своје ствари и натоварио коња који је и даље безбрижно пасао траву. Сећање је и даље било живо, речи и даље одзвањаху у његовом уму. Појахао је коња и пожурио ка селу. Немир је пратио његов долазак. Људи су прилазили, окупљали се и унезверено чекали вести. Скупио је довољно храбрости, иако је срце тукло силином ратника из старих времена, а погледи били уперени у њега. Један од најстаријих мушкараца изашао је испред гомиле и обратио се поглавици: "Да ли си имао успеха Татанка? Да ли су ти се духови обратили?" Посматрао је старца, док је перјаницу миловао ветар а она чинила да Татанка изгледа узвишено. "Вакан Танка је говорио. Бизони беже, док бизони не постану снажни. Тада бизони више не беже. Тада вукови беже. Тада бизони постану вукови!" Из футроле на леђима извадио је ратну секиру и подигао је високо изнад главе. Сви су разумели поруку Светог Духа. Из гомиле се истргао борбени поклич. "Спремајте се за покрет", узвикнуо је поглавица. "Пратићемо небеску змију!"

Покличем се вест пронела кроз читав логор. Људи су излетали из својих шатора и певали, обузети ратним заносом. Паковали су ствари, припремали животиње и оружје, храну и воду. За пар сати већ су били на путу, кривудајући провереним стазама и ливадама. Још увек су памтили ћебад заражену опаким болестима, смрт вољених изазвану трговином са бледоликима, језиве осмехе непријатељских официра док су им обећавали безбедност у резерватима, јад и патњу злог времена. Нагон за преживљавањем и мржња били су криви што су они и даље у животу. Народ потучен напретком, земља отета силом, живот одбачен презиром, снови згажени војничком чизмом. Ипак, искра пркоса је била јака у њима. А гоњени пркосом, све док дишу, биће вукови. Белокошци нека дрхте. Сијукси су кренули у рат.