СВИЈЕТЛИ ГОСПОДАРУ!

Day 3,843, 16:47 • Published in Serbia Armenia • by Sasa Kostic

"Љубав ТВОЈА к напретку књижевности српске ево опет из развалина притиснутијех тамом толико стотина несрећнијех година износи на видјело споменик негдашњега живота српскога, драгоцјеност којом ће се веома умножити благо што је Србину остало од његовијех старих.

Јер ако и јест с моје стране требало труда овој књизи, ипак би био залудан нити бих га се смео прихватити, да се нијесам уздао у ТВОЈУ податљивост према свему чему треба помоћ ТВОЈА да би могло бити на добро народу српском.

На тој помоћи захваљујући ТВОЈОЈ СВЈЕТЛОСТИ покорно ТЕ молим да захвалност моју милостиво примиш[1].

[1] Живот Светога Симеуна и Светога Саве, написао Доментијан, на свет издао Ђ.Даничић, у Биограду, у државној штампарији 1865.
У посвети и захвалници Ђура Даничић ословљава Књаза Михаила са ТИ! https://www.scribd.com/document/61562979/Domentijan-Zivot-Svetoga-Simeuna-i-Svetoga-Save-1865
Књаз Михаило је био масон. Ђура Даничић га освовљава на ТИ као свога брата! У то доба су сви наши масони били под Великом ложом Пеште, која је наравно била под контролом царске удбе. У ту ложу је аустријска тајна полиција убацивала своје, католичке агенте, који су даље умели да залуђују наивне Србе.

Ђура Даничић је умро 1882. у Загребу, исте године 1882. је пренет Београд и сахрањен на Марковом гробљу. Касније је пренет на Ново гробље у Београду и сахрањен испод масонског кубног камена (види слику). Зоран Ненезић га нигде не спомиње у својој књизи „Масони у Југославији 1764-1980“.

1860. године Ђуро Даничић објављује "Житије Светог Саве" - од Теодосија Хиландарца (1973. године у Београду је објављено фототипско издање). У истом се нигде не помиње да је краљевска круна стигла из Рима, нити да крунисање Стефана Првовенчаног има било какве везе са католичком црквом. Теодосије круну Стефана Првовенчаног назива српским именима „КРУНА ЦАРСТВА“ и „ВЕНАЦ ЦАРСТВА“ али оба пута наглашава царско порекло круне Стефана Првовенчаног.

Пет година касније, 1865. објављује "Житија Св. Симеона и Св. Саве" - од Доментијана. За разлику од Теодосијевог житија, у овоме су направљене две измене:
1. убачен је навод да је круна Стефана Првовенчаног добијена од римског Папе
2. избрисан је један део у вези са угарским краљем и његовим преласком на православље.

Логично питање које се поставља је - зашто је направљена ова измена као и зашто је житије из 1865.-те послужило као историјски извор, а не оно из 1860.-те ?
Из биографије Ђуре Даничића:

Иако га сви знамо под именом Ђуро Даничић, многима је готово непознат податак да је име овог чувеног изучаваоца српског и хрватског језика заправо било Ђорђе Ј. Поповић. Један од најватренијих заговорника идеја Вука Стефановића Караџића, Даничић је рођен у Новом Саду, 04. априла 1825. године, а остао је упамћен и по томе што је током читавог живота изучавао и српски и хрватски језик и то са научног становишта а под утицајем Вука Караџића и Миклошоћа.

Био је син свештеника Јована, а у то доба је његов родни град био под влашћу Аустроугарске монархије. Школовао се у свом родном месту и у Пожуну, а касније и у Бечу и Пешти. Када се сусрео са Вуковим делом почео је да изучава наш, али и хрватски језик и 1847. године је објавио своје капитално дело “Рат за српски језик и правопис”, те на тај начин у великој мери допринео победи Вукових идеја.

Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске Академије. 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предавајући у њој до 1877. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика.
Изгледа да је у „братску“ превару Књаза Михаила био још неко умешан. Вероватно је највећи утицај имао Франц Миклошич, аутор књиге са фалсификатима српских печата и грбова „Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, 1858. Миклошич је 1849. постављен за шефа тек основане катедре за словенску филологију Универзитета у Бечу и остао је на том месту до 1886. Постао је члан Бечке академије, која га је изабрала за секретара свог историјског и филозофског одсека.
Изводи из дела „Историја српскога народа“ аутора А. Мајкова, приредио Ђ. Даничић у Биограду 1876.
„У другој четврти седмога вијека (636-63😎 дођоше за Хрватима на тракијско полуострво Срби и населише се покрај Хрвата. За насеље њихово први нам каза Константин Порфирогенит. Видимо Србе гдје заузеше земљу између воде Мораве, Дунава, Саве, Врбаса и Цетине, Адријатског мора, Скадарског језера и воде Дримца, Ибра и Српске Мораве. Главне планине дијелише сву Србију на двије половине: у западној бијаху области Неретве, Хум и Зета, а у источној Босна и права Србија.

Овдје долази питање: како су те земље стајале међу собом до Стафана Немање? На то питање нема потпуна одговора у оскудним и кратким љетописима...“

„...По која ријеч византијских и западнијех љетописаца просвјетљује гдјегдје ове земље слабо познате.“
А шта је то паметно и тачно рекао Порфирогенит о Србима?
„Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена која се зове Бела. Тамо су, дакле ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив.

После неког времена, су исти ти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеје, а пошто су те земље били опустошене од Авара (јер су из тих земаља истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима, и научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско учење.“[2]
[2] Константин Порфирогенит, "О управљању царством"
У време писања овог текста није било друштвених мрежа. Нико није могао или смео да га пита (био је цар) који су му извори информација. Али временом постаде један од главних извора информација о досељавању Старих Словена на Балкан у 7. веку, иако се зна да се Словени први пут појављују као сила која упада у византијске територије још за време ујака цара Јустинијана, Јустина I (518-527). У то време имамо и податак званичног историчара Јустинијанове ере, Прокопија из Цезареје, који пише да су у зиму на прелазу између година 550. на 551. Словени први пут презимили на територији Византије (тј. Ромејског царства).
Словени продиру на Балкан и стижу све до Пелопонеза на коме владају 2 века. Имамо тада архиепископа Исидора из Севиље у Шпанији (560-636) који на латинском језику пише како су Словени на почетку тог 7. века одузели Грчку Грцима, мада постоје и другачија тумачења овог аутира (шта је писац хтео да каже). Такође, на Блиском истоку, крајем 6. века Јован Ефески (507-586) на сиријском језику пише како су "Славони" заузели и населили у Тесалију, Грчку и да ту бораве без страха и као да је њихова земља итд.
А шта Јозеф Шафарик?
У свом делу „О пореклу Словена" Шафарик закључује да су Словени морали и раније живети где им се и данас налазе националне државе, само скривени под другим именима. Римљани о Словенима не говоре као о новом, непознатом народу, а у језику њихових суседа налазе се многе словенске речи, лична имена, па и обичаји, што такође говори у прилог Шафариковој тези. Такође, низ топонима у Панонији који наводе Плиније, Птоломеј и Јорданес, има неоспорну словенску подлогу. По Шафариковом мишљењу име Срби је опште име за све Словене, како су сами себе називали, а име Венеди, је добијено од суседних германских племена. По објављивању књиге „О пореклу Словена" Шафарик је наставио да прикупља грађу и даље ради на проучавању прошлости словенских народа.
"ПРЕДИСЛОВИЈЕ

Сви озбиљни истраживачи историје словенске цивилизације слажу се данас да Европа још увек мало познаје Словене, њихову прошлост, културу, уметност, обичаје, митологију, иако по површини њихове земље заузимају огромно пространство, а они чине више од трећине њених становника. О Словенима се више и праведније писало у 16. и 17 веку, него што је то наука у западној Европи чинила током 19. и 20 века. Велико интересовање за прошлост словенских народа, а нарочито Срба, показивали су историчари у епохи ренесансе, који су први указали на вести о Словенима код античких и византијских хроничара, њиховој величини у прошлости и ЗНАЧАЈУ За развој европске цивилизације. Користећи богате библиотеке и архиве великих самостана и на владарским дворовима ренесансне Италије, у којима су се налазиле и књиге античких историчара, данас нестале, или намерно уништене на ломачама инквизиције, низ истраживача старије прошлости Европе сматрао је Србе за најбројнији словенски народ од кога су потекли сви остали Словени, чију прапостојбину су везивали за панонско - балканске просторе. Постоји огромна библиографија историографских дела изузетно познатих и образованих аутора који су Илире, Панонце, Трибале, Етрурце и друге старобалканске народе сматрали Словенима или врло блиским њима. Таква виђења најстарије прошлости Срба и Словена, на коју би сваки други народ са поносом указивао, у нашој савременој историографији су најчешће прећуткивана, понекад грубо одбацивана без научне аргументације, или проглашавана некритичким и романтичарским виђењем прошлости.

Са изузетком Русије и Пољске, историографија у осталим словенским земљама релативно касно се почела бавити најранијом прошлошћу Словена. Помоћне историјске науке, као што су археологија, етнографија, палеолингвистика, етимологија, палеографија, историјска географија итд , касно су се развиле у словенским земљама и због тог закашњења преузети су ставови туђих историографија и антисловенске тезе као важеће научне истине. Подаци о Словенима код античких писаца су ретки и штури, топоними и лична имена најчешће толико искривљени да је управо та чињеница припадницима нордијске (германске) историографске школе омогућила да промовишу више теорија о Словенима које нису биле научно засноване и добронамерне. Тако су и настале тезе да су Словени, у прошлости најраспрострањенији народ Европе, настали у скученим и за живот непогодним мочварама Полесја, или теза да су Словени млад народ који је на Балкан дошао тек у 7. веку на позив цара Ираклија.

Још већу збрку направили су са прошлошћу Срба, прихватајући као највреднији извор спис Константина Порфирогенита „О управљању империјом'' (познат још и под називом Моме сину Роману). Истовремено, жучно су одбацивали све изворе који су указивали на оправданост другачијег приступа историји Словена. Очигледно да се нико од заговорника ових теорија није запитао како то да се тако млад народ, настао у некој забитој мочвари - без државне организације, писмености, традиције и културе - одједном појави на историјској сцени и прошири на две трећине Европе! Тако нешто сигурно да није било могуће и више је плод одређених политичких и експазионистичких тежњи средина у којима су те теорије настале, него што имају озбиљну подлогу у науци. Словени су и тада по броју племена и становника били једна од најзначајнијих и најраспрострањенијих етничких група која се у изворима јављала под више познатих имена: као Венеди, Венети, Венди, Винди, Анти, Сармати, Сауромати, Сораби, Сирфи, Серби итд., зависно од назива који су добијали од суседних народа, или обавештености античких писаца.

Губитком српске средњевековне државе и падом под турску власт за дуже време нестала је и могућност систематског сабирања докумената о старијој српској повести, њихових истраживања и објављивања. Ипак, већ у XVII веку имамо Хронике грофа Бранковића, у XVIII Павла Јулинца и Јована Рајића, где се говори о најранијој прошлости Срба и Словена уз коришћење података из дела античких и византијских писаца. Појавом Сербске љетописи 1824. године расте интересовање и број текстова о овој теми, чему је свакако много допринео и Павле Шафарик својим прилозима о протословенској историји и историји словенске књижевности које је објављивао у првим књигама Летописа. Летопис у првим годинама излажења преузима и текстове најпознатијих савремених слависта и историчара који пишу о Словенима, као што су Карло Г. Руми, Јан Колар (О имену Срб), Александар Маћеховски, И. Б. Раковјецки (О древним Словенима) и други. Под утицајем Шафарикових радова објављено је и неколико занимљивих књига и чланака на ту тему, који су нажалост потпуно непознати нашој историографији (видети књиге: Исидор Николић, Спомени народа сербског у византииским списатељима, Будим, 1843, и Јевстатије Михаиловић, Илири и Србљи, или Преглед народности старосједиоца Илирика, Н. Сад, 1843) 4 Међутим, крајем XIX века, наши историчари, школовани у Бечу и на немачким универзитетима, под утицајем германске историографске школе потпуно прихватају њихове ставове и у жестокој полемици и обрачуну са припадницима аутохтонистичке школе намећу их за дужи период као једино исправне и важеће.

Радови наших научника који су заступали те ставове одбачени су без права на одбрану, сетимо се само „случајева" Милоша Милојевића, Милана Будимира, Фрање Баришића, Радивоја Пешића, Милоја Васића и многих других. Сви они оптужени су за „недовољну критичност" према коришћеним изворима. Тако смо се олако одрекли припадника србске аутохтонистичке школе, прогласили непоузданим наше касносредњовековне хронике и бројне ренесансне писце, пореклом Словене."[3]
[3] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, превод Стојанка Чекеревац
Из биографије Јозефа Шафарика

Павел Јозеф Шафарик је рођен 13. маја 1795. у селу Кобељарову у Словачкој, где је његов отац био евангелички парох. Основну школу похађао је у Ржњави, нижу гимназију у Добшини (1808-1810), а протестантски лицеј у Кежмарку од 1810-1814. године. Након двогодишњих студија (1815-1817) историје, философије и филологије на Универзитету у Јени добио је титулу доктора философије. До половине септембра 1819. боравио је у Пожуну (Братислави), где ради као васпитач сина поджупана Кубињија, када одлази у Нови Сад за професора и директора Велике србске гимназије.