Join the new world

Од тренутка када сам отворио Word да пишем о Карађорђу, реч нисам написао 10 минута. Превише дилема ме мучи. Одакле да почнем, на који начин да прикажем Вожда а да се то не схвати као величање или умањивање важности и на који начин да пишем а да обухватим све битно. Надам се да ћу успети да не лутам са теме на тему и да будем што јаснији и прецизнији, и трудићу се да се фокусирам на податке који су можда мање познати јавности. Па да почнем.



Ђорђе Петровић се родио у Вишевцу негде између 1753-1768, пошто не постоје поуздани извори у његовом рођењу, мада традиција Карађорђевића наводи да је рођен 16. новембра 1762. Његов деда Јован је у току Другог аустријско-турског рата (1737-1739) пребегао из Сјенице у Шумадију где се скрасио. Његову славну судбину је по легенди предсказао сеоски спахија који је Карађорђевој мајци за Ђорђа рекао „Вала, млада, тај твој син биће велики јунак и велики човек!“
Ђорђе је у раној младости био веома сиромашан, и није му било страно да надничи за Турке. Након што се његова породица преселила у Загорицу, Ђорђе је за тополског спахију уловио срну за шта је добио дукат. Међутим, ствари полазе наопако након женидбе Јеленом из Маслошева, јер је Ђорђе убио Турчина под Висом, на крагујевачком друму па је заједно са породицом био приморан да бежи у Аустрију. Не треба искључити ни Ђорђев страх од отмице Јелене, као и опасност да загорачки спахија искористи право прве брачне ноћи. Један од најбитнијих догађаја у Ђорђевом животу се десио управо током бекства, када је његов отац Петар, застрашен, запретио да ће отићи назад кући и предати се Турцима. Предајом Турцима, Петар би осудио на смрт целу своју породицу, а и себе пошто га Турци сигурно не би поштедели. Петрово колебање сведочи о огромном страху од Турака који се усадио у кости свим Србима. Ђорђе је дуго убеђивао оца да одустане од повратка, а када је свака нада пропала, узео је пушку и усмртио оца. Убиство оца је имало и велики симболички значај: „У овом трагичном сукобу осећа се раскид између два покољења, Петровог, још увек поданичког,и Ђорђевог, брушеног за кидање ропских односа....Оца је жртвовао отаџбини, спасао тридесетак душа, наговестио прекид са менталитетом поданичког типа...Ђорђев пуцањ у Петра је пуцањ против страха и колебљивости...“



Предустанички живот Карађорђа је углавном везан за хајдучију, као и учествовање у последњем аустријско-турском рату (1788-1791) где је активно учествовао у Михаиљевићем фрајкору. Након повратка у Србију скрасио се у Тополи и одрекао хајдучије. Међутим, као истакнути хајдук и фрајкорац, Карађорђе је био под будним оком Турака који су неретко покушавали и да га убију. Један такав покушај се несрећно завршио по Турчина који је покушао да га убије – Карађорђе га је везао за кућни праг и премлатио до те мере да га је супруга Јелена одвраћала од несрећног Турчина. Његова будност и подзорење према Турцима је кључни разлог зашто је Карађорђе сачувао главу у чувеној „Сечи кнезова“ коју су организовале дахије.
Када је дахијски зулум сечом кнезова доживео врхунац, добар део народних првака се скупио у Марићевића јарузи у Орашцу где су се договарали о будућем устанку. Старешинство је прво понуђено Станоју Главашу који је одбио говорећи : „Бог с вама, браћо! Како ћу ја бити кнез народни, као старешина ајдучких чета?“. Након тога, предводништво је понуђено Карађорђу, који се нећкао речима: „ Ја оћу свакога оног ко се и најмање у каквој издаји увати да убијем, да обесим, да мучим и још много којешта.“ Ове речи Карађорђа су изазвале супротно дејство: управо због обећања да ће бити суров према издајницима, народ га је хтео за вожда.
Колики је страх Срба био од дахија, говори да су чак и предвођени Карађорђем и Станојем Главашем, устаници бојали да нападну турски хан, иако су били вишеструко бројнији. Међутим, Карађорђева сулуда храброст и суровост су изазивали код колебљивих Срба већи страх него од Турака, а битно је напоменути да је колебљивих Срба било много. Карађорђе је сваког ко је одбио да се придружи устанку обесио и кућу запалио. Колико је био суров према Турцима толико је био суров и према колебљивим Србима, тако да је један део Срба пратио Карађорђа више из страха него из идеала. Слободно се може рећи да је сам ток Првог српског устанка уско везан са Карађорђем. Карађорђева храброст се посебно исказала у боју на Мишару где је он лично предводио устанике, а и у боју код Лознице где је прискочио у помоћ клонулим устаницима. Извори наводе да је код Лознице, Карађорђе стао испред својих војника, исукао сабљу уз речи: „браћо, ајде да завршавамо ово због чега смо данас дошли!“ и први јурнио на турски шанац. Потпуни презир према смрти и кукавичлуку су били лични пример устаницима који су са Карађорђем извојевали најславније победе Српске револуције.



Међутим, ова страна Карађорђеве личности има и наличје. Његова суровост није обухватала само дезертере, а појачавала се током криза устанка које је Карађорђе лично доживљавао. Једном приликом је један сиротан на Врачару почео да обрађује запуштену њиву коју је Карађорђе запустио због устанка. Несретни сељак није ни знао да та њива припада Карађорђу који је, чувши да му неко обрађује њиву, узјахао коња и одјурио до њиве где је затекао сељака да је обрађује. Без речи је исукао кубуру и усмртио сељака и његову жену која је вриштала након смрти свог мужа.
Другом приликом, када је један сељак из Страгара одбио да се придружи устанку, Карађорђе је дојурио до његове куће и побио целу његову породицу осим једног сина који се играо у другом делу села. Од тада се прича да је само тај дечачић успео да умакне гневу Карађорђа.



Карађорђе је у својој сржи био војник, невешт вођењу државних послова због чега се често сукобљавао са својим сарадницима. Често је дозвољавао да га емоције воде и на тај начин ускратио устаничкој Србији да привуче већу пажњу европске јавности. Тврња да је Карађорђе искључиви кривац томе је претерана, али је Карађорђе доста кумовао својом политичком неписменошћу и непознавању правила дипломатске игре. Слом устанка је веома емотивно доживео, и на све начине је покушавао да се врати у Србију. То је учинио у најгорем могућем тренутку, када је Милош Обреновић са великом муком чувао тешко стечени мир. Убиство Карађорђа је свакако представљао тежак злочин, али вероватно неопходан за мир.





Карађорђе је свакако отац српске револуције и отац модерне српске државе. Да није било његове суровости и сулуде храбрости, револуционарне тежње Срба никад не би ескалирале у толикој мери. Семе слободе које је посејао Карађорђе се огледало у томе да је окупација 1813. прихваћена као краткотрајна. То говори да је Карађорђе започео српску борбу са слободу која је окончана тек Балканским ратовима. Карађорђе је раскрстио са менталитетом раје и свим Србима усадио семе револуције и тежње за слободом коју толико дуго нису имали. Сад је питање, да ли је Карађорђе могао нешто другачије да уради? Па, свакако да је могао, али је лако бити генерал након битке. Карађорђе и Милош Обреновић су најзначајније личности Српске револуције, иако веома различити, борили су се за исту ствар. Сматрам да су се Карађорђе и Милош нашли у правом тренутку, то јест да Први српски устанак свакако не би успео да га је подигао Милош, нити би Србија полако добијала своју слободу од Турака дипломатским путем да је Србију тада водио Карађорђе. Док је Карађорђе током Првог српског устанка сурово убијао Турке, Милош је у Другом српском устанку третирао рањене Турке као Србе, и пуштао заробљене Турке. Сматрам да, иако су радили потпуно супротне ствари, у том тренутку су радили праве ствари за Србију.

Карађорђе је, упркос својим манама, био идеалан вођа првог, борбеног дела револуције. Изузетно храбар, али и правичан, што је доказао убиством свог брата Миленка. Миленко је оптужен за силовање, и Карађорђе га је лично обесио на кућном прагу. Након тога је упитао мајку која није знала за ово, која је казна за силовање, и након што му је она рекла да је казна вешање, показао кроз прозор на обешеног брата. Његовом личном трагедијом, убиством оца и брата, показао је да су му државни интереси битнији од личних и као такав је био преко потребан Србији. Његова храброст је водила устанике у славне победе, док је његова суровост према кукавичлуку спречавала Србе да подвију реп и врате се да буду раја. Упркос манама, у њему је овековечен дух славних предака који ће живот радо дати за слободу и као такав сасвим заслужено носи епитет оца модерне српске државе.

Ово није потпуна биографија Карађорђа, нити сам обухватио његово комплетно деловање. Извукао сам неке детаље које можда нису били познати свима, можда бацио неко ново светло на ову славну личност, и дао неку своју анализу његовог лика. Сматрам га најбитнијом личношћу наше модерне историје, и желео сам да напишем коју реч о њему, без обзира што сам чланак сматрам збрканим и непотпуним.



Што се игре тиче, видим да се води озбиљан рат између „Финаца“ и „Хрвата“ и да се милиони бацају на ЦО. Коначно мало узбуђења у овој игри. Још нешто за крај, ко жели да се придружи мојој јединици да је мало оживимо нека ми се јави за детаље на игм.

До следећег читања!
С поштовањем,
Кешиг