Хиљаде година јеврејско-српског пријатељства

Day 3,571, 08:16 • Published in Serbia Armenia • by Sasa Kostic

Приликом посете премијера Александра Вучића Израелу 2. децембра 2014. године на заједничкој конференцији за штампу израелски премијер Бењамин Нетањаху је био нарочито речит, упутивши бројне хвалоспеве Србији и српском народу:

Бењамин Нетањаху
„Част ми је да вас угостим овде у Израелу господине Вучићу. Пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике. У модерном добу, наши народи су били уједињени у заједничкој борби и патњи током ужасних година Другог светског рата.

Претрпели смо бруталне злочине нациста, а Израел никада неће заборавити улогу Србије у борби против нацизма. То је ваша медаља части, коју поносно носите, и због које сте заувек у нашим срцима.

Српски Јевреји су такође играли битну улогу у поновном рађању јеврејске нације. Један од пионира модерног ционизма био је рабин Јудал Калај из Србије. И данас Израел друштво које обезбеђује подједнака, демократска права за све своје грађане без обзира које су боје коже, вероисповести или пола.

Трагедија је што наши палестински суседи и даље не прихватају основне историјске чињенице. Они негирају 3.000 година стару повезаност између људи Израела и земље Израела. Не прихватају право јеврејског народа на самоопредељење, а то право захтевају за себе.

Колико прошлог викенда, палестински председник Махмуд Абас изјавио је да никада неће признати јеврејску државу. Он је ово изјавио 29. новембра, на исти дан на који су Уједињене нације пре 67 година установиле оснивање јеврејске државе. Мир се не може заснивати на таквом лицемерју. Мир никада неће бити изграђен на извртању историјских чињеница. Мир захтева да Палестина коначно призна легитимну државу јеврејског народа.

Господине Вучићу, иако пријатељство наших народа траје вековима, верујем да сте ви први премијер Србије који је у званичној посети Израелу. Овом историјском посетом демонстрирали сте пријатељство које гајите према Израелу и јеврејском народу. То пријатељства сам јако свестан. Ми, Израелци, делимо то пријатељство са народом Србије.

Ова посета такође показује вашу посвећеност јачању билатералних веза између Србије и Израела. То је и моја посвећеност. Сматрам да је ова ваша посета својеврсни катализатор јачања наше сарадње на свим пољима. И верујем да тренутни ниво сарадње Србије и Израела не рефлектује ни делић потенцијала који можемо постићи у економском, технолошком, културном и свим осталим видовима сарадње. Заједничком сарадњом радићемо на просперитету наше две државе.

Господине премијеру, задовољство ми је да вас угостим у Израелу. Добродошли“ - завршио је своју добродошлицу Нетанијаху чврстим руковањем са Александром
Вучићем, који се затим обратио јавности:
„Драги премијеру, драги пријатељи, пре свега морам да изразим дубоку захвалност што сте ме примили. Све што је премијер Нетанијаху сада рекао о нашој прошлости је веома сликовито и истинито. Наши народи су делили исту судбину, и надам се да ћемо у наредним годинама очувати и ојачати наше вишевековно пријатељство, на које смо веома поносни...“
Изјава премијера Израела уклапа се у тврдње представника српске аутохтоне историјске школе. На то годинама указује проф. др. Јован Деретић трпећи увреде српских историчара, од тога да је амбициозни аматер до тврдњи да се ради о ментално поремећеном човеку. А шта тврди Деретић?

Он се у највећој мери позива на историчара Милош Милојевић који је пре 150 година покренуо ова питања, а у новије време сорбонски доктор наука Олга Луковић-Пјановић (Олга је докторирала на Сорбони, говорила је девет језика, укључујући латински и старогрчки) чије је учење на основу материјалних доказа, из страних извора, говорило да официјелна српска историографија нема везе са истином, да је фалсификована, скривена, затамљена, да је српска историја, посебно Средњег века и она пре тога, коју деценијама учимо у школама и на факултетима, обичан фалсификат, смишљен у Берлину и као један од ултиматума зарад одлука Берлинског конгреса, прихваћен и примењен у Србији. Све до данашњег дана?

Као такви Милојевић и госпођа Пјанић, забрањени су у Србији. О њима се на образовним установама ове земље не говори. Нико не сме ни да их спомене, осим за спрдњу. Откуд ћутање српских историчара поводом овога што је казао Нетањаху? Што и њему не поруче да је ментално поремећен, да не зна шта прича? Да ли је Александар Вучић, у међувремену изабран за председника Србије, свестан шта му је казао Нетањаху? Не само цитираном реченицом, већ свим оним што је изговорио на споменутој конференцији за новинаре.

Посматрачи кажу да такве квалификације, оцене и посебно изливе поштовања на рачун једног народа, какве је Нетањаху изговорио на рачун Срба и Србије, у Израелу, са службеног места, до сада нису чули. Због чега се то игнорише у Београду? Шта је урађено да пружену руку прихватимо?

Израел је изузетно озбиљна држава (шта год ко о њој мислио), а њеном премијеру је сугерисано да о Србима каже оно што је казао. Ко је сугерисао? Рабини, израелски историчари, они којима је у интересу и истина и то да Срби добију другачије, боље, цењеније место у савременој међународној заједници од овог које сада имају.

Да ли је могуће да то у Београду нико није схватио; ни Вучић ни угледни, друштвено добро позиционирани доктори, академици историјских наука? Куда води то њихово ћутање?

Бројним доказима у материјалној и језичкој оставштини, представници српске аутохтоне историјске школе тврде да никаквог досељавања Словена није било, да су Срби староседеоци Балкана, а да Илири, Трачани, Трибали, стари Македонци, Далмати, Мези, Дарданци и други, нису називи народа, већ називи сербо-рашких племена.

Према њима Србо-Руси, које сматрају једним народом, држали су практично цијелу Источну Европу, а у својим походима допирали су и до британског острва. Такође, освајали су и Малу Азију, и продирали све до Египта и Индије на другој страни. Такође, Срби су у Малој Азији и Египту имали директног контакта са Јеврејима стотинама година прије Христа, што у свом обраћању потврђује и Бењамин Нетањаху, премијер Израела.

Упркос бројним тезама, о овим ставовима није било запаженије размене аргумената, осим игнорантског и подсмешљивог односа представника званичне (германске) историјске школе.
Печат кнеза Стојимира

Међутим, печат кнеза Стројимира, који се појавио на аукцији у Минхену 2006. године и који су представници нашег конзулата и Министарства културе успели да купе и врате у Србију, представља неоспоран материјални доказ који помера српску државност два века уназад, у односу на званичну историју.
Археолошка ископавања на Михољској Превлаци

Археолог Ђорђе Јанковић, црногорској јавности познат по археолошким ископавањима на Михољској Превлаци код Тивта, у неколико радова је открио јавности проналазак словенских хумки у динарском потезу, који оспоравају званичну историографију по којој су Словени на Балкану присутни тек од 7. века. Томе у прилог говори и недавно археолошко откриће код Лесковца, приликом изградње деонице ауто-пута.
Винчанско писмо

Винчанско, етрурско писмо и споменик у древној Ликији у Малој Азији, такође представљају доказе који говоре у прилог тврдњама Бењамина Нетањахуа.
Aмерички биохемичар руског порекла Анатолиј Кљосов, анализом гена је открио да су Срби најстарији народ, да потичу од Ноиног сина и да је Балкан прадомовина свих Словена, па и оних који су отишли у Индију, покорили староседеоце и постали познати као највиша класа – аријевци.

Званична српска историја, коју уче деца у школама у Србији, прихвата теорију Бечко-берлинске (или такозване нордијске) историјске школе – да су Словени доселили на Балкан у 7. веку и потиснули староседеоце, који су нетрагом нестали. Могуће је да у Израелу постоји другачији приступ историји и да се тврдње немачких историчара узимају са апсолутном резервом.

У том контексту, иако нисмо упознати са израелским просветним планом и програмом, могуће је да у тој земљи постоји потпуно другачији поглед на историју у односу на европски приступ који је махом прихватио теорије немачких историчара.