Join the new world

Пријатељи и непријатељи Србије

-„Нема чланства, Косово није примљено у УНЕСКО, фалила три гласа“, биo је наслов у свјетским и домаћим медијима тог деветог новембра, историјског деветог новембра. Фалила су три гласа да Косово постане дио Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу, три гласа да српски народ на Косову и широм планете Земље застрепи над светињама, вијековима чуваним од заборава и пропадања.



-Од 142 присутне чланице, глас „за“ далe su 92. земље, глас „против дало је 50. земаља а уздржаних је било 29. Неопходна двотрећинска већина била је 95 гласова. Вриједи поменути још једном да су против пријема Косова у УНЕСКО билe: Русија, Бразил, Индонезија, Кина, Румунија, Ангола, Аргентина, Бјелорусија, Боливија, Боцвана, Кипар, Куба, Еритреја, Шпанија, Етиопија, Грузија, Индија, Мароко, Мексико, Еквадор, Гватемала, Казахстан, Киргистан, Мозамбик, Мијанмар, Никарагва, Уганда, Палестина, Филипини, Конго, Словачка, Шри Ланка, Зимбабве, Јужна Африка, Јерменија, Чиле, Конго, Екваторијална Гвинеја, Либан, Маурицијус, Намбија, Парагвај, Сирија, Молдавија, Народна Демократска Република Лаос, Демократска Република Кореја, Јужни Судан, Суринам, Уругвај, Венецуела. И још једном, велико им хвала.



-Косово је дио српске историје и српске личности, дио српске душе и срца, Косово је оно што се кунемо у нешто, кунемо се у Косово. Од Маричке битке (1371) и битке на Косову (1389) па до прогрома косовских Срба (2004) увијек се истицала снага и јунаштво Срба, њихово велико и херојско срце, снага да поднесу све муке и послије пораза изађу и уздигну се као мученици и хероји. На Косову су све наше светиње, Грачаница, Дечани, црква Богродице Љевишке, Пећка патријаршија- стоје на косовској крвавој земљи као симбол славних и великих времена, као опомена да се у свето не дира. Ти велики и славни манастири су завјештање за будуће вијекове и покољења да оно што је свето, траје, да је јединствено благо и насљеђе које је повјерено за покољења који ће их чувати, који ће причати о њиховој историји и вриједности свим будућим генерацијама. И да ли је могуће да ће за наша покољења, за наше потомке одлучивати неко ко и не схвата важност онога што стоји на пољу божурова, поносно и стамено, кроз вијекове. Зар ће ти странци допустити да неко из хира, мржње и зависти поруши оно што се деценијама отима времену и пропадању. Зар да се сваки камен који је уграђен у те светиње у прах претвори, зар да се свака кап зноја која је оросила темеље тих манастира потцијени и занемари ?? Нападају на наше јер им српско и хришћанско смета, јер знају колико српском сељаку, српској мајци, српском дјетету значи све што се на Косову десило, све што је на Косову остало. Боли и вријеђа свака неправда почињена доле, сваки поломљен крст, свака увредљива порука написана на светим зидинама стамених грађевина. Али вјерујем у небеску правду, дa неко то горе види све и да ће праведно казнити онe који су на туђе кренули и неправедно уништили оно што није њихово. Правда је можда спора али достижна, Срби су небески народ, њихова је света земља, свака кап крви и зноја проливена на српску земљу родиће црвени божур као знак правде и побједе.


Маричка Битка ( 1371 )


Косовска Битка ( 1389 )


Прогон Косовских Срба ( 2004 )

-Оне земље које су дале глас „за“ за пријем Косова у УНЕСКО, не вриједи опет набрајати, не заслужују ни захвалност али ни наш презир, њихова одлука је све рекла. Али, ипак, не могу а да се не запитам зашто су међу тим земљама Словенија, Македонија, Црна Гора. Па добро, Црна Гора и Словенија можда и не изненађују тако, Словенија је важна и велика чланица Европске уније, економски и привредно развијена земља која нема великог разлога да стане уз Србију. Ни Црна Гора не изненађује, одавно се Црна Гора одрекла вјере, језика, народности, Његоша и историје. Али, како и зашто Македонија. Покушавам да откријем разлоге, схватим али мистерија остаје. Једно је јасно, у онога од кога највише очекујеш, највише се и разочараш.




-Посебно ми је занимљива она група земаља које су остале уздржане. Занимљива је због тога јер се у тој групи налази и Босна и Херцеговина. Занима ме, јако, зашто Босна није дала свој глас, зар је било тако тешко, рећи „да“ или „не“ за Косово у УНЕСКО, трећег избора није било. Можда је „златна средина“ ипак најбоља за Босну у овој ситуацији када је, с једне стране, важно да остане у „пријатељским“ односима са Србијом и не квари релативно стабилне међуљудске односе, а с друге стране, да моћним свјетским силама, од којих зависи, не стане на жуљ и не замјери им се својим исхитреним или непромишљеним одлукама. Како год, Босна овде није ни помогла ни одмогла, а најбоље је и не размишљати о ситуацији гдје је Босна могла бити та чији је глас пресудан. То би било или трагично или комично.



-Бавити се политиком данас је можда најједноставнији и најтежи посао у исто вријеме па не вриједи се пуно бавити одлукама тих који имају титулу и признање да су политичари и да имај право да одлучују о животима, нас обичних грађана. Ако себи дају за право да одлучују о историји српског народа и оно што тај народ представља, неће им Срби дозволити. Петиције, протести, медијске кампање, све ћемо искористити зарад спасавања нашег идентитета. Јер ми смо такви, пркосни, пуни ината, кад дирају у наше спремни смо на највеће жртве. Негдје у свијести увијек нам стоји она команда: „Затим, када испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа- на бајонет, кад ти сломе нож- на руке, кад ти поломе обе руке- на зубе, кад ти избију и посљедњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има- нападај ! Кад те смртно погоде, гледај да и паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају- да им мртав сметаш.“



-Ми смо народ осуђен на вјечну борбу, осуђени да се вјечно боримо за своје, да се бранимо и штитимо, да нас мрзе и уништавају. Али не дамо се, издржали смо кроз вијекове, и кроз вијекове ћемо де се боримо. До задњег светог камена , до задњег зрна пијеска. Док год је Косова, док год је светиња.

Овом приликом не желим да угрозим савезнике на еРепублику који нам у РЛ нису изашли у сусрет.