Join the new world

Размишљам нешто, уз осми ил’ девети вињак, у праву је Стефановић др Небојша, мајку му - заиста се против Александра Вучића води свакодневна медијска хајка. Е, па не може више тако: “Дај, ћеро, још једно вињаче”, па да напишем који стих у славу човека којем се такође ментално, физички, дигестивно и уролошки дивим!

Тога јутра сам стигао путничком класом,
па кући са станице часом,
метроом и жичаром новом.
А у банци сам стекао дуга до гроба,
и хроничну упалу зглоба,
сувенир на плаћене рате.
Ушао сам на прстима, Алек беше већ будан,
ма ока није склопио...
Рече ми: “Проћи ће ко за час”, баш си стигао добро, јер
Арапи су ту до нас, па ће ти зидати, а ти ћеш бирати...
Градња беше ко градња и шта да се прича, много
пре рока без имало кича, и позната цура у белом...
Погледам боље није баш цура, то се Вулин под вео гура,
миражџика јуловске прошње...
Тад ме спазише Цигани, неко је тражио мито, ал’ Алек викну:
“Брига њих! Све је то опозиција, Влада у хладу, ал’ стиже им полиција,
па ћемо видети шта су све покрали”...
Свирајте ми: “Кредит стиже, дуњо моја”, кредит рани, нек
зазвоне ботови у трансу. Знам да није транша ова за
пензије и сватовац, ал’ ја морам искористит шансу...
Свирајте ми:”Град се диже, дуњо моја”,
ал’ лагано, ту на реци где сам ко млад пецо...
Склон’те багер и булдожер - Алек док постави стожер,
тај темељац од тону и нешто, муњо моја...
Често одлазим кући да позајмим паре,
сретнем и старе другаре,
распродају нешто од ствари.
Немају лове и немају воље, а не знају
да биће боље, за годину, најдаље десет...
Некад поручим пиће и тако то крене,
па свратим у фондове њене,
све праве су љубави тужне...
Ником не причам о томе, бржо прође
и тендер, чекам све да потоне...
Спас ми стиже из Брисела, будућност није црна,
само мало кисела,
Тамо не питају шта да свирају - сами бирају!
Ма, свирајте ми:”Евро стиже, дуњо моја”, ал’ лагано,
послали су лову путем поште. Знам да није кредит овај
да се лудо троши новац, требаће за изборну кампању...
Свирајте ми:”Алек стиже, Владо моја”,
нек зазвоне погони у трансу.
Знам да није челичана отворена целог дана,
ал’ ја морам видети ту фарсу, дуњо моја...
А тог сам јутра већ стигао бизнис класом, па до куће
службеним часом, ротацијом кроз пречице знане...
Ушао сам на прстима, мати беше већ будна
и брзо се прекрстила.
Рече ми:”Добро ти стоји власт! Узми те летке и трчи,
јер Вучић је већ ту до нас, па ће нам свирати”...
Митинг беше ко митинг и шта да се прича,
нема ту “жутога кича, све реалне приче у белом...
Већ по реду, пожелех му здравља и среће, Бабић из руку
ми отео цвеће и сакрио поглед под велом...
Тад ме спазише другови, кукају нешто - ко притисли их дугови...
Широк осмех и имплант зуб, знам да није им лако
ал’ данас нећу бити груб: за ког су гласали, што су таласали?
Свирајте ми:”Расим стиже, дуњо моја”,
ал’ лагано, постао је синоним за владу.
Знам да није песма ова да се једе,
ил’ ко лова, али народ жели ту романсу.
Свирајте ми:”Мечка стиже, дуњо моја”,
ал’ лагано, можда за њом слети нам и “боинг”?
Знам да није песма ова за митинге и масовац,
али журим, баш у Брисел going, дуњо моја...
Знате л’ причу о Воји лудачком,
и ја сам јетол’ко пута чуо,
једном годинама није излазио из ћелије,
кажу да је био чудна сорта.
Кумић му је био ситни гробар, годинама био му је одан,
Радета му била плава, ситна, тиха, непричава,
понекад би бацила тек клетву.
Генсека је имао ко сина, гајио га још од малих ногу,
водио га где год зашо, са кашиком ил’ “калашом”,
све је наде у њега полаго...
Имали су пар јутара земље - малу кућу покрај Огулина,
на асталу увек ’леба, кол’ко радикално треба,
ал’ је Алек хтео много више...
Волео је лепу, ал’ сироту, малу буцку из села крај Ниша,
побегли су да не ѕнаду, направили очас владу,
ал’ је Алек опет хтео више.
Пробио се, није прошло много,
своју душу Европи је продо,
знали су га Бриселаши, тражио је спас у чаши,
а Србија као брод у флаши...
Добио је преговоре, са Хашимом договоре,
заједницу на Косову малу.
Добио је њиве плодне, статистике благородне,
све ботове сироте чираше, али није ону које воле...
Рејтинг му је растао ко репа, певала му и Максима лепа,
веровао није ником, осим слици с оним ликом
- дечачића спојених прстића...
Млад је био, кажу, кад је упро,
градове да сазида на води,
радна места да отвара, било нова или стара,
ко још броји и ко све то памти?
Знате л’ причу о Вучићу Аци, и глув би је досад јасно чуо,
могао је зло да спречи, додиром да сиду лечи,
ал’ је Аца хтео много више...
Џаба било две трећине посланика сред скупштине,
џаба било Тасовац Ивана.
Џаба било њива плодних, све приноса ђа рекордних,
џаба Веља министар у влади.
Џаба било тихог гласа, на митингу ’нолка маса,
кад се хајка на икону води
- шта ће, човек, сам хода по води...