Митраљез Црног Анђела - Незнани Јунак Првог Светског Рата!

Day 2,792, 03:06 • Published in Serbia Estonia • by Djordje Weifart



Један од најхрабријих људи Првог светскот рата. Неустрашив, неумољив. Јунак о који је у то време мало коме био познат, а и дан данас се мало зна о њему. Као сенка пробијао се до непријатељских полошаја и неустрашиво распаљивао рафале по аустроугарској војсци, знао је сам да покоси преко 7-8 војника а да оком не трепне. Не, ово није никаква бајка, ово је истинита прича, о војнику, кога су због своје невероватне спретности, тајновитости и јунаштва звали :"Митраљез Црног Анђела!"

Овај храбри јунак звао се Миодраг Рајковић. Родио се и живео у Крушевцу. Учествовао је у одбрани Београда и у још многим другим биткама.

Многи су га помињали, али нико од већ седих браниоца Београда, није могао да му наведе име. Описивали су га као голобрадог дечака, али невероватно снажног и брзоногог. Носио је велики митраљез сам, прескакао кровове, брзо стизао од положаја до положаја. Светислав Крунић, коме се једино чинило да је тај дечко из Крушевца каже да је његов митраљез имао посебан звук, јако бучан, више него обични митраљези. Када су га војници чули одмах би им морал скочио, иако нико није видео где се он налази и одакле испаљује толико меткова, видело се само како Аустроуграи, покошени, падају у јауцима. А када његов митраљез подуже ћути мислили су да је јунак пао и да више нема наде за њих, али онда чак на другом крају бојишта, где су Аустроугари пробили одбрану, би се зачуо његов митраљез и чули јауци Аустроугара, па су тешки рањеници говорили како ће их Црни анћео осветити.

Надимак "Анђео"је добио због своје невероватне храбрости да иде тамо где је најпотребније, и да спашава српске војнике где је најпотребније, а придев црни због бартута од митраљеза који је му се после пуцања здржавао на лицу. Сам је ишао зато што су му још на почетку рата погинули његов пунилац Чеда и његов надређени поппоручник Ерић од исте гранате, недуго после тога био рањен и мајор Гавриловић, и још многи други официри, зато се, неретко, када се зачује његов рафал чуло и: "Ово вам је за попоручника Ерића". Вероватно због свог тог беса према Аустроугарима, што су убили или ранили скоро сваког војника кога је он познавао, је и добијао изнова и изнова снагу да се као сенка шуња и да се одједном појави покоси 20-30 војника и одједном нестане.

Црни Анђео се присећа једног од страшнијих призора који му је дао снагу : "Макензова артиљерија изливала је бес на српску престоницу, а његова пешадија, непрекидно је довлачена потонским чамцима леве обале Дунава, беспомучно је наваљивала на проређене браниоце. Београд је био захваћен пожаром. И земља и небо су били у пламену. куће претворене у прах и пепео, а улице у масовне гробнице жена и деце" - кроз сузe говори Миодраг за књигу Антонија Ђурића.

Овај невероватан човек је због својих честих рафала и често осајао без муниције јер није имао ко ни да му је донесе. Једном приликом док је на брзину тражио муницију бива мучки заробљен од стране аустроугарске војске. Мучио се, борио се, бежао, али голорук ништа није могао да уради против 20-30 војника са пушкама. Пада у заробљеништво, где је и остатак рата провео, а том приликом му је један од аустроугарских војника рекао на лошем српском: "Коначно смо те ухватили Црни Анђеле!"

Миодраг Рајковић у позној старости:



Напомињем да ништа није копирано из других чланака, као прво због тога што то не радим, а као друго што их постоји свега 2-3. Слике нисам стављао из истог разлога - зато што не постоје, ако желите да сазнате више о овом јунаку прочитајте књигу Антонија Ђурића - "Солунци говоре" . А ако желите могу да напишем неки одломак из књиге у следећем чланку да више сазнате о њему.
П.С. Хвала свима што се гласали за моји претходни чланак и што сте ми помогли да завшим у првих 5 међу многим поделама и министарствима. Ево и фонт је, по жељи промењен.Пратите ме, гласајте и наравно кометаришите да бих чуо и ваше мишљење о овоме. Наравно биће још оваквих прича.