Колико остани стане у један загрљај?

Day 2,681, 17:32 Published in Serbia Japan by IArhangeLLorDI

Чудан је овај живот много. Тужно је кад ти се чини да имаш само један пут и само један излаз. А то је да те нема више. Што би се рекло.. Најлакше је одустати. Ал шта ћеш ако ти само то размишљање о томе доноси осећај "падања камена са срца".  У том мору свега и свачега држи те то да постоји и опција да одустанеш. Ал ти како не желиш ту опцију... Па чак ни у опцијама.. закунеш се, заинатиш.. Да истрпиш. Да се бориш. Ал како је ово буквално борба с ветрењачама, тешко ју је водити сам. Јер поклекнеш много пута, много пута размишљаш о опији која не желиш ни да постоји. И треба ти неко да ти каже ~ еј биће боље, најгоре је прошло. 
А ако нема никога то да каже и да ти држи страх... Онда ту реченицу тражиш у алкохолу. Таблетама... Погазиш обећања дата себи, а нема ништа горе од тога. 
Знате, мој стриц је умро у својој 24ој. Оставио је ћеркицу за собом.
Био је зависник. Предозирао се. Те 97. вратио се са лечења, чини ми се из Русије. Негде у мају те године умрла ми је и ујна, такође јако млада. И на њеној сахрани... Мој други стриц је пред својим братом рекао... "Чим ми се жена породи има бре да купим кило марихуане..." и наравно.. Сви су полудели због те његове изјаве... Ал то се десило. То је било нешто што је поново покренуло лавину. 
И ваљда се и он сам предао. 
Није баш свеједно... Кад си у к и баш они који треба да се труде и да ти помогну... Ти заправо одмогну. Боли.
Ћале ми је скоро кад смо им били на гробљу рекао "ово ми је најбољи брат којег сам имао" пољубили смо слику и кренули... И док смо се спуштали  полако ка капији... Као да је могао да ми чита мисли... "лепо гробље а?" ја сам се само насмејала... А он је наставио..."нема лепог гробља, сви ми кад тад завршимо овде... И треба да се трудимо да овај живот који нам је дат што боље искористимо и сами га улепшамо. И видимо да то радимо и особама до којих држимо."
Тог дана сам после добрих четири месеа скупила муда и отишла јој на гроб. Сећам се кад се вратила кући, кад су је после операције отпустили из болнице... Да сам једва дочекала да је видим, потрчала и све снаге је загрлила са намером да је никад не пустим. Ал чула сам јаук... Скроз сам заборавила да су јој раздвајали ребра. И то је баш тај осећај који ми је све чешћи у животу... Урадиш нешто са најбољом намером, са толико емоције... А опет испадне да је то било погрешно.
Много је одвратан осећај. Неописив. 
Одувек сматрам да те живот је*е онолико колико можеш да издржиш, па сам овим путем хтела да га обавестим да ја више не могу и да ме не прецењује. Хвала.