Ћирилици прети нестанак

Day 651, 09:05 • Published in Serbia Ireland • by Gambino_Veliki

Ћирилици прети нестанак


Један језик не трпи два писма и сам се ослобађа оног које је било дискриминисано и прогоњено још од Аустроугарске до данас. Од латиничког писма Срби немају баш никакве користи, јер уз њега не могу знати ниједан други језик

У српском језику и писму догађа се нешто што не постоји нигде у свету, поготово у Европи и постоје озбиљне претње да останемо без свог ћириличког писма! - упозорава у интервјуу за Глас јавности професор српског језика и књижевности из Новог Сада Драгољуб Збиљић, који је председник Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

Реагујући на неуставне чланове 26. и 34. у Нацрта статута АП Војводине о службености српског језика и службености других језика и писама („примена латиничног писма српског језика уредиће се покрајинском скупштинском одлуком“ и „Скупштина Војводина уређује примену латиничног писма“), Збиљић истиче да је употреба латиничког (а не „латиничног“!) писма неуставна и да је на делу ново черечење српског језика сада и у АП Војводини.

ДА СУ ДВА ПИСМА КОРИСНА, И ДРУГИ БИ ИХ ИМАЛИ

- Кад би два писма била предност, или „богатство“, онда Енглези, Американци, Немци, Руси, Французи, Грци... не би били ништа мање мудри од Срба, па би и они у своје језике увели не само два него и много више писама. Али, наравно, то нико у престижном свету никада није радио, првенствено због тога што сама природа језика не трпи два писма, а ни појединац не може стално да прелази у свом језику с једног на друго писмо у свакодневној употреби.

ДИСКРИМИНАЦИЈА И НАСИЛНО УКЛАЊАЊЕ

- Ово писмо је за протеклих 50- 60 година на најразличитије начине било дискриминисано и насилно уклањано. Тако су, на пример, у Новом Саду шездесетих година, у време комунизма, сви јавни натписи преко ноћи поскидани и замењени латиничким писмом. Данас је у Новом Саду, али и у свим градовима Србије, стање у вези с ћирилицом такво да ћирилице има у јавним натписима тек око два одсто, како је недавно истраживањем показао и професор др Драгољуб Петровић - истиче Збиљић.

ХРВАТИ НАМ КРАДУ БАШТИНУ

- Пошто су и наши лингвисти прихватили неуобичајену теорију и праксу о двама писмима само у нашем народу, у школама је дошло до таквог стања да су се деца привикла на оба писма, а онда се оно матично, српско почело потискивати. Знати наше ћириличко и хрватско латиничко писмо може да буде корисно само зато што је то, у ствари вуковски (српски) језик, па само зато, ако знамо хрватску латиницу, можемо да читамо и разумемо текстове и на „хрватском језику“, пошто су Хрвати крајем 19. века прихватили чист стандардни језик у Вуковој обради. Захваљујући овом другом (хрватском) писму нећемо, дакле, знати ниједан други језик, осим ако га не научимо. Нама је важно да познајемо то хрватско писмо исто толико колико је и Хрватима важно да знају српско ћириличко писмо. Разлика је само у томе што мудрији од нас у овом случају Хрвати знају наше писмо, али, наравно, не замењују своје.
Оно што објавимо на хрватском писму већ се „књижи“ у хрватску културну баштину! Наздравље им свима, али ми морамо да бринемо бригу о свом (српском) језику и свом (ћириличком) писму, а не да у двадесет првом веку, замењујемо своју за српски језик савршенију и погоднију ћирилицу за несавршенију хрватску абецеду. Енглески језик, наравно, остао је енглески и кад су га Американци у САД прихватили за свој службени језик, јер су многи Енглези постали Американци, али нису могли мењати име језика јер се с тим Енглези никада не би сагласили.

- Реч је о врло озбиљном кораку који води у видан језички сепаратизам, што је практичан и конкретан наговештај да се наставља раније спомињана идеја о устоличењу и издвајању „војвођанског језика“ из српског језика за Србе у Војводини, јер нико други не би тај језик прихватио за свој. Већ су неки неодговорни политичари спомињали да постоји некакав „војвођански језик“. Ми се с тим не бисмо уопште шалили, јер је нама до јуче изгледало шаљиво и помињање „црногорског језика“.

Колико је ћирилица угрожена?
- Толико је угрожена да ускоро можемо остати без свог писма! Поједини, чак и лингвисти, не разумеју да писмо не разликује јавну од службене употребе језика. Лингвистика има неколико законитости, а једна од њих јесте да језик, по својој природи, не трпи оно што није важно. Један језик, по својој природи, не трпи ни два писма, која не само да му нису важна него су и немогућа! Пошто је то тако, наш језик не може да трпи два писма и сам се ослобађа једног. А ослобађа се оног које је деценијама било на удару. То је ћирилица.

Колико је наше писмо заступљено у свакодневном животу?
- Више од педесет година невероватне забуне у вези с двама алтернативним писмима само за Србе довела је до тога да се у нашем народу створи невероватна збрка које је то заиста наше писмо. Зато је данас у јавној употреби ћирилица ређа него икад. Има је, како рекосмо, тек око два одсто у јавној употреби. Све друго је преплавила хрватска латиница. Наравно, није та појава нестајања ћирилице везана само за АП Војводину. Ћирилице више немамо ни у Београду, по селима и градовима Шумадије, јужне Србије и широм целе Републике. Узрок томе је вишедеценијска наопака пракса замењивања српског писма хрватском латиницом, и нарочито - српски лингвисти који и данас задржавају двоазбучје у Правопису српскога језика и језичкој науци четири године најављујући нови правопис, који је, тако, већ постао неки Скадар на Бојани, односно на Дунаву. Код њих још није прошла „жал“ за тим што су се Хрвати језички отцепили, а наши стручњаци никако да схвате да Срби више немају „српскохрватски језик“, да немају два „своја“ писма, него им је остао српски језик из чије је варијанте проистекао и „хрватски језик“, и „бошњачки језик“ и „црногорски језик“ (чим се отцепила и Црна Гора) и остало им је њихово писмо.

Шта би требало урадити да се спасе наша ћирилица?
- Осим што би се неизоставно морале поштовати и спроводити законске одредбе, неопходно је сачинити нови правопис српског језика, у коме ће решење питања писма бити усклађено с решењем у Уставу и светском праксом у решавању питања по правилу: једно писмо за један народ и један језик. Да би до тога дошло, лингвисти би морали имати у виду да више немају права да и даље „богатством двоазбучја“ (које не постоји у једном језику и народу нигде другде у Европи и престижном свету) осиромашују српски народ за његово једино матично писмо - ћирилицу која је већ практично изгубљена из наше јавности. Такође, неопходно је да српски лингвисти, ако им нешто с том обавезом није јасно, неизоставно организују озбиљан лингвистички скуп на коме би се и они, коначно, договорили да прихвате оно што је српски народ већ на референдуму потврдио, а реч је о томе да се српски народ, после шездесетак година лутања без свог миленијумског писма ћирилице, на уставном референдуму у члану 10. вратио породици свих европских и престижних светских народа који, разуме се, сви имају свој (један) језик и своје (једно, свакако) писмо. И на крају, потребно је да наша држава коначно схвати да се устави не доносе да би се чували у витринама и да бисмо се њима хвалили пред светом, него да се конкретно спроведе у пракси.