Join the new world

Српски језик је један од словенских језика из породице индо-европских језика. Први писани споменици у српској редакцији старословенског језика потичу из XI и XII века.

Српски језик је стандардни језик у званичној употреби у Србији и Босни и Херцеговини, а у културној је употреби у већем броју земаља широм света међу осталима и Црној Гори.

По граматици и по речничком фонду српски језик је веома сличан хрватском и бошњачком језику, тако да се говорници ових језика могу без проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски период) ови језици су сматрани јединственим српскохрватским језиком.

Језик Срба и српски језик

Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.

Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.

У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)

Српски језик је словенски језик. Као и македонски, бугарски, хрватски, бошњачки и словеначки, он је јужнословенски језик и то западног типа као и сви наведени језици осим бугарског и македонског (који чине такозване источнојужнословенск е језике). Од осталих словенских језика, јужнословенски говори су се по свему судећи издвојили још пре преласка на Балканско полуострво. То се закључује на основу заједничких особина које имају најзападнији словеначки и чешки говори, као и најјужнији словачки и српско-хрватски говори.

У ранијој фази, пре тих диференцијација, постојао је један јединствен језик који се технички назива прасловенским. Тај заједнички језик свих Словена није оставио никакав траг. Њему је врло близак говор Ћирила и Методија, такозвани старословенски, који је по својим особинама источнојужнословенск ог типа. Иако чува седам падежа, дуал, затим конјуктив и оптатив, он се ипак разликује битно од реконструисаног прасловенског језика. Једна од најупадљивијих разлика је што је у старословенском, као и у српском, већ тада дошло до метатезе ликвида.

Прасловенски језик је дериват (такође само реконструисаног) протоиндоевропског језика. То је назив за реконструисан језик који је предак словенским, балтичким, германским, италским (латински), грчким, албанским, хетитским, тохарским, иранским, индијским и другим савременим и изумрлим језицима. Нема сумње да је некада давно, вероватно пре око 7000 година постојала заједница која је користила језик који је предак свих побројаних, али није јасно нити где је она била (помишља се на данашњу Украјину, јужни Кавказ), нити које је гране у првој фази свог распада дала. Извесно је да фази прасловенског претходи балтословенска фаза- она је заједничка балтичким и словенским језицима. Балтички језици су још конзервативнији од словенских и представљају најархаичније живе индоевропске језике.