Хероји

Day 2,462, 03:44 • Published in Serbia South Korea • by de Medici

Србија, она РЛ,“ једе“ своју децу.
Некада давно, док се још скривао (добро, не баш „скривао“, склоњен је на село код нас од стране војног врха , мада никада потера за њим није била на нивоу потера за појединим војним командантима и припадницима политичке елите једне епохе), тада капетан Емир Шишић често је долазио са супругом (Сузана мислим, ил' му се једна од кћери тако зове?) и своје две кћеркице код нас. Увече, на кафу и по неку партију карата, шаха, ил' на сат-два разговора. Био сам мали тада. Сећам се пуминих патика, белих, које ми је купио за рођендан, и тада као мали нисам поимао величину тог човека који је долазио код нас- иако сам по понашању укућана био свестан да је то неко њима важан. Сада ми је жао што нисам сачувао те патике, некако, негде.
Једног дана, само су престали да долазе. Иселили су се. Дуго се нисмо чули. У ствари, никада више. Ништа о њему нисам знао, док га нису ухапсили у Мађарској, ономад када је ишао по лекове. Ударна вест- мајор Емир Шишић ухапшен. Жао ми је тог човека. Само је вршио своју дужност. Тај хеликоптер који је оборио- нема тог пилота било које земље света који не би учинио исто. Само је поступао по наређењима и, најпосле, по правилима службе. Не знам шта је са њим сада. Знам да је на крају ипак робијао у Србији.

Дедин брат од стрица. Радио је у РДБ. Отишао човек у пензију. Није ни подигао прву. Обесио се после недељу дана. Нашла га баба на тавану. Без опроштајног писма, ништа. Кажу, извршио самоубиство. Кажу...

Ујак. 4 пута рањаван и три пута се враћао на фронт. Проглашен за српског војводу у БиХ од стране тамо неког архијереја СПЦ, пред полазак у неку „важну“ битку. Као омладинац, био средњешколски првак СФРЈ у бацању копља, када је он билдовао и имао теретану кући- у општини нико није ни видео тегове. Људи, ја вама не могу описати која је то момчина била. Висок, леп, крупан, јак као бизон. И оде у добровољце. Често су долазили, после рата, неки ликови с' џиповима код њега кући, односно у првих пар месеци. Свако мало, када сам хтео код њега, стара бака ми је говорила „Немој синко сада, ујка има важне госте.“
Са њим знам шта је сада. Алкохоличар, сув као грана, сенка сенкине сенке некадашњег човека. Једва за хлеб заради, ако га и купи поред ракије. А помоћ неће. Ако је нешто остало у њему, остало је то мало поноса, мада ми никада неће бити јасно како понос и недостатак самопоштовања могу да коегзистирају истовремено у једној особи. Није се оженио. Деце нема. Каква пропаст једног живота.

Оно што хоћу да кажем: мајор Шишић заглавио на робију, деди су се захвалили на пожртвованој служби држави самоубиством, ујак- једва да саставља крај с' крајем.

Нигде ордена, нигде медаље, нигде записа неког, нема ту хероја.
И све што су јадни учинили, за своју земљу, ношени неким идеалима, неким осећајем дужности, нико никада за то неће знати- а њихова плата...урушени животи.

Лаза Лазаревић, „Све ће то народ позлатити.“
Отишао код комшинице на кафу, дала сину да вежба читање уз ову приповетку.
И ето...написах чланак.
Србија, попут Титана Кроноса, једе своју децу.