Join the new world

С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је изазвао и које дан-данас трају, о узроцима Другог светског рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку. Ипак, може се рећи да велики број узрока Другог светског рата има корен у Првом светском рату.

Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилисале као модерне индустријске државе, па су битно заостајале у стварању колонијалних империја у односу на Уједињено Краљевство и Француску. Први светски рат и пораз Немачке, Аустроугарске, Русије и Османског царста, су драстично изменили политичку мапу Европе. Бољшевици су 1917. преузели власт у Русији. У међувремену, победничке државе, као што су Француска, Белгија, Италија, Грчка и Румунија, док су нове државе настале из срушене Аустроугарске, Османског царства и Русије. Немачка је у Првом светском рату поражена, те је на основу Версајског споразума остала без колонија, и тако била доведена у још подређенији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно разочарани ратним пленом.

Трећи фактор, који се искристалисао тек након завршетка Првог светског рата, био је слом предратног економског поретка заснованог на слободној трговини. Већина држава се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тле како за међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој економској кризи.

Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија — фашизма и комунизма — које су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу послератном светском поретку, те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику.
Узроци рата лежали су и у дубоком и непревладаном културном и психолошком шоку изазваном опсегом и последицама Првог светског рата. Многе државе, поготово оне које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства избећи инсистирањем на дипломатији као једином средству решавања међународних спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереаговањем на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб.
Упркос пацифистичком покрету као последице Првог светског рата, губици у још увек изазивали да иредентистички и реваншистички национализам буду важни у бројним европским држава. Утицај национализма, који је представљао доминантну идеологију Европе 19. века, порастао је у источној Европи, где су на рушевинама три стара царства, по прокламованом принципу права на самоопредељење формиране националне државе. У већини случајева границе нових држава се нису поклапале са етничким границама, што је представљало сталан извор иредентизма и напетости, док су неке новостворене државе — Краљевина СХС, Чехословачка и, делимично, Пољска — по саставу биле вишеетничке и оптерећене унутрашњим напетостима које су се накнадно одражавале на међународну сцену. Национализам се проширио и на Азију, поготово на поседе европских колонијалних сила чији поданици су свој положај почели сматрати издајом версајских принципа. Национализам се настављао исказивати и као расизам, који је имао важну улогу у погоршању односа Јапана и САД. Иредентизам и реваншизам су били посебно јаки у Немачкој због великих територијалних, колонијалних и финансијских губитака које су прописани Версајским миром. По том миру, немачка је изгубила скоро 13% своје матичне територије и све своје колоније, док је припајање суседних територија Немачкој је било забрањено, наметнуте су одштете и уведене ограничења на величину и моћ немачке војске. У међувремену, Руски грађански рат се завршио оснивањем Совјетског Савеза.



Мапа колонијалне поделе света после Првог светског рата.



Мапа колонијалне поделе света пред Други светски рат.

Избијање Другог светског рата био је процес који је трајао скоро целу једну деценију и коме је главни катализатор била Велика економска криза, која је почела у САД у октобру 1929. године. Она се манифестовала кроз глобални раст незапослености и сиромаштва, које је масе становништва у многим земљама окретало екстремним идеологијама слева и здесна, а у многим државама доводило и до међуетничких напетости, поготово у источној Европи где је дошло до наглог пораста антисемитизма. У многим државама, поготово оним које су заостајале за Британијом и Француском, криза је довела до уверења како версајски поредак представља кочницу њиховог економског развоја, те да се он мора изменити, ако је потребно и оружаном силом, односно освајањем нових територија. Британија и Француска, главни заговорници политике глобалног разоружања, су такође били снажно погођене кризом која је спречила њихово поновно наоружавање.



Деца се играју са безвредним новцем у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Прва манифестација тог процеса догодила се у Јапану, који је, као земља без сопствених извора многих важних ресурса, била снажно погођена економском кризом. Као последица тога, у јапанским владајућим круговима је почео бујати милитаризам, односно уверење да Јапан може осигурати просперитет једино на рачун суседних азијских држава, односно европских колонијалних поседа. Године 1931. Јапанци су извели инвазију кинеске провинције Манџурије и у њој успоставили марионетску власт на челу с бившим кинеским царем Пу Јијем. Многи јапански, а и други историчари сматрају управо тај догађај стварним почетком Другог светског рата. Западне силе, исцрпљене и презаокупљене економском кризом, на њега нису реаговале те тако створиле преседан који ће користити друге државе.
Немачко царство је распало у Немачкој револуцији 1918—1919. и створена је демократска влада, касније позната као Вајмарска република. Међуратни период је обележио ускоб између присталица нове републике и тврдокорних противника и на левици и десници. Иако је Италија у Првом светском рату добила нека територијална проширења, италијанске националисте је разбеснело што обећања која су дале Уједињено Краљевство и Француска да осигурају италијански улазак у рат нису у потпуности ипосштована мировним уговорима. Од 1922. до 1925. фашистички покрет Бенита Мусолинија је преузео власт у Италији са агендом национализма, тоталитаризма и сарадње класа којом је укинута представничка демократија, прогоњене су социјалистичке, левичарске и либералне снаге и промовисана агресивна спољна политика којом би се насилно Италија претворила у ново Римско царство.



Бенито Мусолини

У Немачкој, Националсоцијалистичка странка Адолфа Хитлера је имала за циљ оснивање нацистичке државе у Немачкој, Са почетком Велике депресије, подршка нацистима у Немачкој је расла и 1933. Хитлер је именован за канцелара Немачке. Након пожара у Рајхстагу, Хитлер је створио тоталитарну једнопартијску државу предвођену нацистима.



Адолф Хитлер

У Немачкој Вајмарској републици је економска криза изазвала рекордну незапосленост и нагло сиромашење, продубила свеопште незадовољство одредбама Версајског мира који се сматрао неправедним а затим и изазвала политичку нестабилност и трајну кризу коју постојећи демократски поредак није био у стању решити. Почетком 1933. је, обећавајући решење тих проблема, на власт дошла Националсоцијалистичка странка Адолфа Хитлера те успоставила фашистички режим. Темељ нацистичке идеологије представљала је расистичка замисао у ширењу немачког животног простора (Лебенсраум) на исток, на рачун словенских народа. На краћи рок се та идеологија манифестовала као прокламован циљ окупљања свих земаља где живи немачка мањина у јединствену државу - Велику Немачку. Нацистичка влада је постепено једнострано одбацила одредбе Версајског уговора те започела с поновним наоружавањем у сврху постизања тих циљева оружаним путем. Адолф Хитлер, након што је неуспешно покушао да збаци немачку владу 1923., је постао канцелар Немачке 1933. Он је укинуо демократију, показавши тенденцију за радикалном, расистички мотивисаној ревизији светског поретка и ускоро почео масовну кампању поновног наоружавања Немачке. У међувремену је Француска, да би осигурала своје савезништво, дала Италији слободне руке у Етиопији, коју је Италија желела да претвори у колонију.
У то време је СССР под влашћу Стаљина био углавном нетакнут економском кризом, али и преозаокупљен унутрашњим проблемима, првенствено колективизацијом земље - која је довела до масовне глади и великих демографских губитака - и индустријализацијом, која је пак СССР учинила великом силом и у рекордно кратком року створила услове за трансформацију Црвене армије у велику и модерну оружану силу. СССР је након деценија дипломатске изолације настојао побољшати односе са западним силама, страхујући да би се на темељу искустава грађанског рата могла створити велика коалиција с циљем његовог уништења. СССР је настојао страх западних држава од ширења бољшевизма на запад умањити представљајући се као природни идеолошки савезник у борби против фашистичких држава. У ту сврху је преко Комунистичке интернационале промовисана политика Народног фронта, која је за последицу имала стварање леве владе у Француској, али и избијање грађанског рата у Шпанији.



Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин