Join the new world

Хипербореја... То митско име, прапостојбина бијеле расе одзвања кроз вијекове и еоне и до нас стигло је само као митска одредница, појам земље "изнад сјевера" или на крајњем сјеверу, сада већ давно изгубљене.

Легенде говоре о прадавној цивилизацији, далеко напреднијој од ове наше, данашње, и далеко старије и од Атлантиде, о људима равним боговима, који су били посједници нама незамисливих моћи и знања, о рајском изобиљу у ком су уживали, о предивној и уређеној природи у којој су живјели и поред смјештаја на далеком сјеверу, о једном хармоничном и мудром друштву које је својим ресурсима (који су били готово непресушни) располагало далеко ефикасније и паметније него ми данас, углавном, Хипербореја је појам савршеног, уређеног друштва о којем ми данас можемо само да сањамо.

Кад је томе тако, питате се, шта је изазвало пад тог друштва и настанак многих еона дивљаштва, из ког се тек ми данас помало издижемо? Логично објашњење јесте да се је морала десити некаква незамислива катастрофа, која је била изван моћи уплива и спречавања чак и једне тако развијене цивилизације. Али каква је то морала бити катастрофа, која јој је била природа, кад се је десила и на који начин је промијенила овај наш планет на ком живимо? Ево неких мојих размишљања о тим давним временима...

Старе приче о Хипербореји, између осталога, наводе и чињеницу да је клима на том подручју, иако се налазила "изнад сјевера" (тј, далеко према сјеверном полу) била умјерена, слична овој на нашим просторима, и у многим аспектима чак и блажа, јер, што ће се испоставити као значајан податак, није постојала зима! У бити, на том континенту (Хипербореја се у старим легендама често назива и континентом, још један значајан податак) владало је вјечито прољеће, није било измјене годишњих доба, и захваљујући томе, биљке су рађале три, неке и четири пута годишње, тако да организовано ратарство готово да и није било потребно, јер су становници тог континента увијек имали доступан урод неке од биљних култура, воћа и поврћа које су успјевале на тим просторима. На том континенту владало је и обиље животињских врста, и то многих од њих које су величином биле џинови упоредивши их са данашњим сродницима (мамути, мастодонти, вунасти носорози, сабљозуби тигрови, птице мое и сл.) тако да није било потребно ни сточарство, јер су се ловом могле и више него задовољити потребе становништва за храном. И управо најстарија, 0 крвна група је та којој најбоље одговара месна исхрана, те воће и поврће (и то, што је врло значајно, воће и поврће које успјева на нашим просторима), док им житарице не одговарају, пошто су се оне почеле узгајати тек касније, по настанку сточарства и ратарства, кад је настала и А крвна група, којој оне итекако одговарају у прехрани. И још један врло интересантан детаљ о клими на том подручју: старе приче наводе да у та давна времена нису постојали киша нити облаци (осим високих облака цируса и стратуса, вјесника лијепог времена), већ да је ваздух био далеко засићенији воденом паром, која се кондензовала свако вече по заласку Сунца и падала у облику тешких роса, које су тако редовито залијевале биљни свијет, па пустиње нису нити постојале, јер је таква клима била равномјерна по читавом планету; данашњи климатски појасеви нису нити постојали, а клима на читавом планету била је најсличнија данашњој субтропској, уз једну важну разлику: нису постојала годишња доба, нити оборине у класичном смислу!

Шта је могло подржавати такву климу, и зашто такви климатски увјети више не постоје нигдје на нашем планету? Одговор је више него једноставан: у та давна времена Земљина ос вртње није била нагнута у односу на равнину еклиптике (равнину кружења нашег планета око Сунца), већ је била окомита, што значи да су дан и ноћ били једнаке дуљине преко читаве године и на читавој Земљи, није постојало ништа што би могло да изазове настанак годишњих доба која постоје данас, па их није ни било, а како су чак и полови били освјетљени Сунчевим зракама преко читаве године, били су много топлији него данас, и највјероватније посве без леда, што је такође блажило и уравнотеживало климу. Топлија клима је као посљедицу имала веће испаравање мора, што је као посљедицу имало и задржавање далеко веће количине водене паре у ваздуху, а како је водена пара далеко јачи стакленички гас од угљен-диоксида којим нас данас страше, тако је и читава Земља била топлија него данас. Дапаче, уза све то, толика количина водене паре је помагала и изједначавању општих климатских увјета на Земљи, штитећи екваторске крајеве од прејаких зрака снажног, високог Сунца, и одводећи сувишак топлоте на полове, које је обасјавало само слабашно Сунце положено готово на хоризонту. Тако је читава Земља, не само Хипербореја, била један велики рајски врт, пустиња није било, ни врелих, пјешчаних, ни хладних, поларних, што је помагало расту обиља биљног свијета, далеко више него што га има данас, што је опет помагало одржавању обиља животињског свијета, далеко бројнијег и већег растом него данас, а што је опет помагало одржању и настанку високо развијене људске цивилизације, која није морала највећи дио свог времена да проведе у мукотрпном узгајању биљних и животињских врста, јер им је храна била надохват руке, тако да су своје вријеме могли и да посвете умном развоју, стјецању знања и вјештина овладавања овим нашим свијетом и стварношћу, тако да не чуди да су развили цивилизацију далеко развијенију од наше. Отуда ни не чуде приче о рају на Земљи и изгнанству из њега, рај је стварно постојао, а катаклизма која је промијенила те рајске увјете у ове данашње, много оштрије и неповољније по живот, изгнала нас је из њега. И још једна опаска; то би објаснило и прастаре обичаје Србског народа, коледе, из којих је послије настао Божић; ако је некоћ давно дан трајао колико и ноћ и ако је то било константно стање, непромјењиво током године, зар се не би нашим прецима, преживјелим након глобалне катаклизме и палим скоро па у дивљаштво, чинило да дан, који се одједном почео нагло да скраћује како крећемо ка зими, и Сунце, које је почело нагло да излази све касније и залази све раније, и све даље према југу, неће на крају посве нестати и оставити Земљу у вјечној тами? Зар баш зато нису почели да изводе магијске обреде којима снаже Сунце у борби против вјечне таме и на крају славе његову побједу и започињање његовог полаганог повратка на сјевер и дуже дане као своју велику побједу и побједу живота над смрћу?

Али шта је тако драстично промијенило климатске увјете на Земљи, шта ју је претурило, као чигру која се врти и кад је чвркнеш, почне да осцилира, да плеше у окретању око своје оси, баш овако као што сада осцилира наша Земља (циклус прецесије еквиноција, гдје полови направе пуни круг око идеалне окомице према равнини еклиптике сваких 26000 година). Очито Земљина ос вртње није одувијек била тако нагнута, и још осцилирала, јер природна позиција оси вртње сваке планете која кружи око било које звијезде је окомица на равнину кружења те планете око њене звијезде (замислимо планет као чигру, а равнину еклиптике као равну површину на којој се чигра врти); чим је ос вртње нагнута у односу на ту површину, и још осцилира, правећи кругове око идеалне окомице, нешто је морало пореметити вртњу те чигре, односно, у овом случају, наше Земље (а и не само ње, кад је наш Соларни систем у питању). Шта је могло да изазове такав драстичан поремећај (и када се он десио)?

Разни аутори бавили су се том материјом. Аустријски аутор Ото Мук, у свом, сад већ антологијском дјелу "Атлантида" указује да је удар астероида промјера 10 км у подручју данашњег Бермудског троугла (гдје метално језгро тог објекта и дан-данас изазива магнетску аномалију) изазвао огромно пустошење, уништење Атлантиде и велико изумирање живих врста. Њемачко-амерички аутор Роберт Шох, у свом дјелу "Заборављена цивилизација" наводи да је огромна соларна олуја, магнитудама већа од било које забиљежене у историјско доба, напросто спржила површину Земље и приморала наше претке да се стотинама, можда чак и хиљаду година крију по спиљама и пећинама, испод површине Земље. Амерички аутори Фајерстоун, Вест и Ворвик-Смит у свом дјелу "Циклус свемирских катастрофа" указују пак на два разкичита али повезана догађаја, од којих је први био бљесак супернове, умируће звијезде, чији је ударни талас зрачења спржио Земљу (врло слично соларној олуји Шоха) да би касније фрагмент умируће звијезде ударио у Земљу (кажу негдје у подручју данашњих америчких Великих језера) и изазвао пустошења сличне магнитуде као и астероид Ота Мука. Можда и најближе истини приближили су се амерички аутори Алан и Дилер у својој монументалној књизи "Катаклизма" гдје су предпоставили, између осталога, да је велика пустошења и уједно и превртање Земљине оси вртње изазвао залутали фрагмент неутронске звијезде, који је имао довољну масу да направи дар-мар по Соларном систему. Док је, по мом мишљењу, мало вјероватно да је такво пустошење могао да изазове фрагмент неутронске звијезде (између осталога, јер су такви објекти изузетно ријетки у свемиру, па је и вјероватноћа да фрагмент једне од њих залута баш у наш Соларни систем изузетно мала, а и због тога јер су неутронске звијезде изузетно густи и компактни објекти гдје су потребне непојамне силе да би од њих отргнуле макар и мали фрагмент), у књизи су наведене интересантне хипотезе, почевши од те да је ос Земљине вртње била окомита на равнину еклиптике, па до тога да ледено доба (или доба, више њих) нису никад ни постојала, већ да су сви ефекти на Земљиној површини који су приписани повлачењу ледењака (фјордови, ледењачке морене, разбацано стијење) уствари посљедице једног глобалног потопа! И не само то, да се глобални потоп стварно и догодио, већ и да је расподјела копна и мора прије потопа била посве другачија него данас (а што можете да видите и на приложеној слици, то је реконструкција аутора како је изгледала површина Земље прије глобалног потопа).

http://i44.tinypic.com/241w7si.jpg

И ту смо се већ, макар по мом мишљењу, већ сасвим примакли истини, ономе шта се стварно десило прије много миленијума. Разни аутори дају разне процјене кад се такав догађај десио, али отприлике сви се слажу да се он поклапа са окончањем посљедњег леденог доба (ако је оно икада и постојало) од прије 12.000 година. По мени, ледена доба никада нису ни постојала, Земља се, прије катаклизме, вртила окомито у односу на равнину еклиптике (што је и једино могуће за планету која није претрпјела спољашне утјецаје пролазећих масивних објеката) и клима је била много блажа, уједначенија и погоднија за живот него данас. Све ефекте које приписујемо дјеловању ледењака могао је да изазове и велики, глобални потоп (он чак и боље објашњава неке појаве, као присуство огромних, наплављених стијена дубоко у унутрашњости копна), а који је, удружен са тектонским поремећајима који су изазвани нагињањем Земљине оси вртње посве измијенио лице Земље. Ако погледате пажљивије приложену мапу, видјећете једну копнену масу на сјеверу данашње Европе и Азије, коју су аутори назвали "Феноскандија" (по важећем геолошком називу копнене плоче која обухвата данашње скандинавско полуострво), а која, по свом положају и облику, више него заслужује да буде локацијом митске Хипербореје! Такође, значајно је да је на овој карти предложено да је готово читав остатак Европе у то давно доба био испод површине мора, осим једног малог дијела на југоистоку, управо овог гдје живимо, Балкана или Хелма! То би објаснило и зашто је једна одређена скупина гена, у истраживањима академика Кљосова, најприсутнија управо код нас, Срба, од свих народа бијеле расе! Очито се Европа, након глобалне катаклизме која је измијенила лице свијета, поновно населила управо са ових простора и од стране наших давних предака, што у бити значи да сви народи бијеле расе потјечу управо од нас, Срба!

Да резимирамо шта се уствари десило прије неких 12.000 година. За разлику од Алана и Дилера, сматрам да је објект који је изазвао пустошење по Соларном систему био тзв. "смеђи патуљак", у бити, неуспјела звијезда, планет четири до двадесет пута масивнији од Јупитера, највећег планета Соларног система! Смеђих патуљака, за разлику од неутронских звиједа, има далеко, далеко више, најновије процјене говоре да их има и до десет пута више него видљивих звијезда у нашој галаксији, Млијечном путу, што значи да их је најмање билион! Кад знамо да се многи од њих крећу неправилним орбитама око средишта наше галаксије, онда упад једног таквог објекта у наш Соларни систем и није немогућ, баш напротив! Залутавши у наш Соларни систем и незаустављиво хрлећи према смртоносном загрљају нашег Сунца, тај одметнички планет (који је и сам, врло вјероватно, имао своје пратиоце, као шта и Јупитер има свој систем сателита) направио је прави дар-мар по Соларном систему; отргнуо је Плутон, некада сателит Нептуна, од свог матичног планета и послао га у независну орбиту око Сунца (орбита Плутона врло је неправилна и она дијелом залази унутар орбите Нептуна); претурио је Уран, тако да је његова ос вртње скоро па паралелна са равни еклиптике (тако да у одређеним дијеловима његове путање око Сунца Уранов сјеверни пол гледа право према Сунцу!), пореметио је орбите Сатурнових мјесеца, тако да је један од њих ушао у Рошеову границу Сатурна и због тога се распао, те су његови фрагменти образовали ове величанствене прстенове око Сатурна (прстенови су иначе врло пролазни феномен, јер због своје близине матичном планету врло брзо његови фрагменти падну на матични планет, процјене су да прстенови, овисно о њиховој величини и укупној маси, могу да потрају највише 100.000 година, тако да су и ови Сатурнови прстенови морали да настану недавно); врло вјероватно је и разорио планет који се налазио између Марса и Јупитера, те иза себе оставио астероидни појас (то да је астероидни појас остатак неког планета указује и чињеница да састав астероида одговара саставу планета, и то насељеног, око 50% чине стјеновити астероиди, 50% су гвоздено-никлени астероиди, а врло мали, мање од 1% чине тзв. угљени хондрити, састављени већином од угљеника, и то у таквим облицима и једињењима која указују да су могли да настану једино од органске материје!); опустошио је Марс и ту некоћ насељену планету претворио у замрзнуту, безводну пустош (Марс је релативно недавно претрпио огромна пустошења на шта указују огромни ударни басени Хелас и Аргире, као и систем кањона Валес Маринерис којима је отекла сва Марсова вода и на крају завршила смрзнута у пермафросту дубоко испод површине тла, као и огромни вулкани изазвани ударом астероида, од којих је највећи, Монс Олимпус, висок преко 30 км!); претурио је Земљу, изазвао глобални потоп на њој и непрекидну кишу од 40 дана (колико је требало да се сувишак водене паре из нагло измијењене, хаотичне атмосфере кондензује и падне на површину), посве измијенио распоред копна и мора на њој и притом изазвао глобално изумирање живих врста, укључујући и човјека (процјене говоре да није преживјело више од неколико десетака, највише 100.000 људи, мада данашња генетика то "уско грло" човјечанства кроз које се оно једва провукло смјешта нешто даље у прошлост, од прије 70.000 година, али како су све такве процјене, засноване на радиоактивном угљенику-14 доста непоуздане, вјероватније је да је то "уско грло" човјечанства било баш прије 12.000 година) и у ствари изазвао велико залеђивање Гренланда и Антарктика, који су прије тога били слободни од леда и врвили животом (на шта указују и неке античке и средњовјековне географске мапе); закочио је обртање Венере око своје оси и дапаче натјерао је да се почне окретати у супротном смјеру (дан на Венери дапаче траје дуже него њена година, 243 дана, док година траје 224 дана), што је пак изазвало ослобађање колосалних количина топлоте из унутрашњости планета и излијевање колосалних количина течне магме, која је готово у потпуности покрила површину овог планета и уништила сваки живот који је можда постојао на њеној површини, и уједно претворила Венеру у пакао у ком је просјечна температура 480 степени Целзијуса!), те отргла њен сателит, Меркур, и послала га у засебну орбиту око Сунца (Меркурова орбита је врло неправилна што указује да се он није образовао на тој удаљености ни путањи око Сунца); и на крају, завршавајући свој паклени поход по Соларном систему и уништавајићи живот на две планете (Марсу и Фаетону, од ког је остао само астероидни појас), а могуће и на Венери, и умало и на нашој Земљи, ударио је право у Сунце и највјероватније на крају изазвао и колосалну сунчеву олују (за коју постоје археолошки докази, проучити Шоха), што није за чудити ако је смеђи патуљак био макар десетак пута масивнији од Јупитера, а састављен већином од водоника; толика додатна маса водоника морала је утјецати на нормалну фузију водоника у хелијум у средишту Сунца и изазвати појачану активност Сунца кроз дуго раздобље, можда чак и кроз читаву хиљаду година!

Задатак будућих истраживача требало би да буде, између осталога, испитивање копнене (и подводне!) масе Феноскандије у потрази за артефактима изгубљене цивилизације Хипербореје; такође интензивирати и истраживања на нашем поднебљу, гдје сигурно постоје и још многе друге грађевине као што су босанске пирамиде и планина Ртањ, сада покривене дебелим наслагама земље коју је очито нанио глобални потоп; будући истраживачи требали би се орјентисати и на испитивање природних сателита планета Соларног система, као и астероидног појаса и објеката у Кујперовом појасу, јер је врло лако могуће да је макар један, ако не и више таквих објеката изворно био сателитом смеђег патуљка, а што ће се лако доказати одређивањем изотопског састава елемената у стијенама тих објеката (кад смо већ код тога, и наш сопствени Мјесец је сумњив, јер и данас не постоји нити једна задовољавајућа хипотеза која би објаснила како је он уопште настао, а и изотопски састав његових стијена значајно је другачији од Земљиних); углавном, за праве научнике, а не слуге моћника свијета којима је задатак сакрити истину о нама, биће много посла у откривању наше давно заборављене, а величанствене прошлости, тог давно минулог Златног доба људског рода, Србског рода! Зашто да не, једном кад се ријешимо данашњих моћника свијета и кренемо да поновно откривамо заборављена знања из давнина, зар нећемо окончати ово доба "науке" и поновно започети доба магије, јер што је магија, до наука толико напредна да је ми данас ни не можемо да разликујемо од чаролије?

Зов наших предака одзвања коридорима минулог времена; Хипербореја нас зове, нас, Србе, све одистинске људе, да окончамо владавину најгорих међу нама и још једном започнемо ново Златно доба!

п.с. Слиједе линкови ка литератури поменутој у овом излагању; проучи