Join the new world

Сједињене Државе су испрва водиле политику изолационизма, избегавајући сукоб, и покушавајући да заговарају мир. Ово је довело до повећаних тензија са Берлином и Лондоном. Када је немачка подморница 1915. потопила британски путнички брод Лузитанија, на коме је било 128 Американаца, председник Америке, Вудро Вилсон је изјавио, Америка је сувише поносна да би ратовала, и захтевао да се прекину напади на путничке бродове. Немачка је послушала. Вилсон је учестало упозоравао да САД неће толерисати неограничени подморнички рат, то јест кршење међународног права и америчких схватања људских права. Био је под притиском бившег председника Теодора Рузвелта, који је немачко деловање називао гусарењем. Вилсонова жеља да буде важан учесник преговора на крају рата како би промовисао Друштво народа је такође играла важну улогу. Вилсонов државни секретар, Вилијам Џенингс Брајан је дао оставку у знак протеста против председникове ратнохушкачке дипломатије. Међу додатним факторима који су утицали на улазак САД у рат су и сумња у немачку саботажу која је изазвала Блек Том експлозију (складиште муниције) у Њу Џерзију, и изазивање Кингсленд експлозије (фабрика муниције).


Јануара 1917, након притиска морнарице на кајзера, Немачка је наставила неограничени подморнички рат. Британска тајна краљевска морнаричка криптоаналитичка група, Соба 40, је разбила немачку дипломатску шифру. Пресрели су немачки предлог Мексику (Цимерманов телеграм) да Мексико уђе у рат као немачки савезник против Сједињених Држава у случају да САД уђу у рат. По овом предлогу, ако САД уђу у рат, Мексико би објавио рат Сједињеним Државама и у рат увео и Јапан као свог савезника. Ово би спречило Американце да пошаљу трупе у Европу, и дало времена Немачкој да подморничким ратовањем угуши Британију прекидањем виталних линија снабдевања. Заузврат, Немци су обећали Мексику подршку у поновном заузимању Тексаса, Новог Мексика и Аризоне.

Након што су Британци показали садржај Цимермановог телеграма Американцима, председник Вилсон, који је поново изабран за председника између осталог и на основу чињенице да је спречио уплитање земље у рат, је објавио телеграм како би добио подршку за улазак САД у рат. Претходно је водио политику неутралности, мада је позивао на наоружавање америчких трговачких бродова који су дотурали муницију Британији, и кришом подржавао британску блокаду немачких лука и минирање међународних вода, и спречавао испоруке хране из Сједињених Држава и са других страна Немачкој. Након што су подморнице потопиле седам америчких трговачких бродова, и након што је објављен Цимерманов телеграм, Вилсон је позвао на рат са Немачком, а Конгрес је рат објавио 6. априла 1917.


Председник Вилсон пред Конгресом објављује прекид званичних односа са Немачком 3. фебруара 1917.

Кључна за учешће САД у рату је била масивна домаћа пропаганда коју је водио КОмитет за јавне информације, а надгледао Џорџ Крил. Кампања је укључивала десетине хиљада истакнутих људи које је изабрала влада, а који су на хиљадама јавних окупљања држали брижљиво припремљене проратне говоре. У акцију су биле укључене и друге гране власти, а приватне осветничке групе попут Америчке заштитничке лиге, су спроводиле репресију против људи који су се противили уласку САД у рат, или су били немачког порекла. Остали облици пропаганде су укључивали филмове, фотографије, велике постере (које су дизајнирали познати илустратори као што је Луис Д. Фанчер), чланке у часописима и новинама, и слично.



Плакат за регрутацију у америчку војску


Афро-амерички војници марширају у Француској.


Сједињене Државе никада нису формално биле чланица Савезника, али су постале нека врста придружене силе. САД су имале малу војску, али су регрутовале четири милиона војника, и у лето 1918. су слале 10.000 свежих војника у Француску сваког дана. Немачка се прерачунала, верујући да ће Сједињеним Државама бити потребно много више времена да пошаљу снаге у Европу, и да ће њихов долазак моћи да спрече употребом подморница


Амерички војник


Морнарица Сједињених Држава је послала групу бојних бродова у Скапа Флоу како би се придружили британској флоти, разараче у Коув, Ирска као и подморнице у заштиту конвоја. Неколико регименти маринаца је размештено у Француској. Британци и Французи су желели да се америчке јединице користе као појачање британских и француских јединица на борбеним линијама, али су Сједињене Државе одбиле овај предлог. Генерал Џон Першинг, командир Америчких експедиционих снага (АЕФ), је одбио да разбије америчке јединице како би се користиле као појачања британских и француских јединица (међутим, дозволио је да Французи користе борбене јединице састављене од црнаца). АЕФ доктрина је подразумевала употребу фронталних напада, што је стратегија коју су Британија и Француска давно напустиле услед великих губитака.