Носталгија

Day 2,042, 16:54 • Published in Serbia USA • by Strahinjic Banovan

Понекад размишљам о томе како сам матор, па ми дођу мисли о томе како сам некад живео у добу у коме нису постојали мобилни телефони. Тачније, постојали су, али ко их је имао, тај је био мега цар, типа председник САД и слично. Био сам клинац, додуше, али се врло јасно сећам тих дана.

ОК, мобилни телефон има своју сврху, не би био толико распрострањен и коришћен, да је нема. Али, неизмерно ми је драго што сам имао прилику да будем део историје у којој није било тих уништитеља људских слобода. Није било промоција типа воки, токи, типи, пипи, гуди и осталих глупости. Имао си фиксни телефон, када ниси кући, недоступан си. Крај.

Милина...



Сећам се онда, како ми се тада чинило, бесконачно простране пољане, прошаране густим шумарцима који су се назирали тамо у даљини, ка Сава Центру. Сећам се како смо возили бајсеве том пољаном до Тридесетог и назад, буквално по милион пута на дан.

Чудесна ми је била та новобеоградска земља, накалемљена на песку. На само десетак метара од (шатро) модерних зграда изграђених у комунистичком стилу, пружала нам је осећај као да се налазимо на некој савани, у некој дивљини са пар усамљених оаза. Бар док не стигнеш до првог асфалтираног пута у близини, којим кола готово никад нису ни пролазила. Али је било нечег неописиво узвишеног у томе кад се простреш на тих неколико метара ширине споредног новобепградског путељка, надмено показујући ко „господари природном границом“ између 29. и 30. блока.

Туда смо углавном ишли до оближње „буваре“. Сећам се „ћалета“, али више не могу да се сетим да ли је био штек за жетоне или нам их је давао „на лер“. Замислим се шта би данашњи клинци рекли за ту страћару не баш пријатних мириса, која је представљала Меку и Медину за нас, бар што се тиче пикања игрица на апаратима, стоног фудбала и слично. Не верујем да би ико од данашње омладине провео 5 минута у оном брлогу, али ми, били смо захвални Богу што нас је удостојио те среће да до најближе играонице имамо свега стотинак метара хода.

Ми смо порасли, а порастао је и тај споредни путељак. Сада више није споредан, а није ни путељак. Сада је аванзовао у булевар, а савана коју је пресецао постала је асфалтирана џунгла. Поред ње се шепури Арена и нове, опет шатро модерне зграде.


(Страћара плаве боје у позадини на десној страни слике је "бувара", док шумарак иза ње више не постоји и сада се на његовом месту налази тржни центар "Меркатор")

Лети нисмо улазили у станове. И тада је било преко 35 степени, као и у данашњим данима, али тада нисмо имали климе и нисмо падали у несвест од врућине. И било је до ј**а.
Устанеш ујутру, опикаш мало Комодор или Амигу, ко је шта већ имао, после доручка већ идеш напоље. Небитно, не мора да се игра фуца или баскет, излазиш напоље. Ниси луд да останеш кући и играш компјутер, а напољу Сунце кида као да је на спиду.

Сећам се редова за баскет на теренчету испред зграде. Наравно, ми смо могли да играмо баскет док не зађе Сунце, јер су тада излазили „маторци“ да пикају. Данас клинци играју баскет само кад укључе НБА Лајв на Сонију, иду на дијету са 11 година и падају у несвест кад изађу на 35 степени јер им је на гајби 18.

Сећам се неког хидранта, питај Бога одакле створеног, на неких 5-6 метара од терена. Никад није радио од кад смо знали за њега. И онда, једног невероватно велог лета, сећам се како је тај хидрант постао извор ледене бистре воде из чиста мира, као да га је неко покренуо чаробним штапићем. Сећам се како је то трајало и трајало и трајало. Цело лето. Или два чак.

Сећам се како су нам свима мајке говориле да не пијемо ту воду јер је ко зна колико прљава, али ко ће да слуша мајку док јурца сувих уста под обручима испод упекле Звезде, а на неколико педаља од њега њега извире ледена, ледена вода...



Капирам да ће данашњи клинци, или њихови клинци, небитно, писати о томе како некад није било чипова у мозговима него си имао тамо неки мобилни телефон који си морао да носиш у џепу, али који му је ипак билион пута дражи од чипа у мозгу, ма колико му он олакшавао живот.

Свако време носи своје бреме, али се надам да ми нећете замерити на овом времеплову.

ПС
Админима могу да поручим да је данас зезнуто, стисли су нас у Апуљи, а неки Хрвати покушавају да нас заваде са Пољацима. Цене хлеба и оружја мало, мало па скоче, али опет падну после неког времена, тако да је то ОК.

Чека се прва држава у којој ће живети више еСрба него у еСрбији. Благу предност на кладионицама има САД, али за врат им дишу транџе из Тајланда.

Страјдер је њабина, Пегици се извињавам што сам био зао према њој, иако је она била још гора према мени, а Звончици поручујем да што пре донесе одлуку јер конкурс истиче за нешто више од месец дана...