Један век од Кумановске битке

Day 1,799, 04:28 • Published in Serbia Serbia • by corxan

Ово није класична прича о ингениозности наших војсковођа и храбрости наших ратника који би, иако бројно надјачани, ипак некаквим чудом успели да одбију напад далеко надмоћнијег непријатеља и крену у контранапад. Стоте годишњице таквих подвига наших предака ћемо тек обележавати у наредним годинама. Реч је о самим почецима, несигурним првим корацима, ослободилачких ратова против Турака, Бугара, Аустријанаца...

Спустила се густа магла тог 23. октобра давне 1912. на војнике Прве дунавске дивизије, у саставу Прве српске армије под командом генерала Петра Бојовића. Иако добивши наређење да што бржим продором на југ спрече концентрацију турских трупа на висоравни Овче Поље, ипак су застали и заузели положаје северно од Куманова. Чекало се на снаге генерала Божидара Јанковића (Треће армије) чији су борци тих дана, након пуних пет векова под турском влашћу, враћали Косово и Метохију у састав Србије.

Наиме, начелник штаба Врховне команде, генерал Радомир Путник сматрао је, а у тој идеји га је подржавао и његов помоћник - пуковник Живојин Мишић, да ће турска Вардарска армија заузети стратешки важно Овче Поље, сконцентрисати се на том рејону и ту организовати одбрану. Ипак, нису могли да знају да су турски заповедници и поред неповољног стања по њих добили инструкције да воде офанзивни рат. Стога су трупе заповедника Вардарске армије - Зеки паше, прикривене маглом, непримећено пришле толико близу левог крила Прве дунавске дивизије, да је 17. пешадијска дивизија погрешно идентификована од стране наших извиђача као некаква турска батерија која је требало да се повуче из Страцина.

Не улазећи у све детаље битке и бројке који би вас сигурно сморили, рећићу само укратко да су снаге Зеки паше лако одбиле тај лакомислен напад 18. пука Прве дунавске дивизије, а потом исти натерале у панично повлачење. Затим су нападнути и положаји Прве моравске дивизије, док су позадинске јединице (Прва Дринска, Друга дунавска и Друга Тимочка дивизија) остале на својим положајима ни не слутећи да битка увелико траје, као уосталом ни сама Команда прве армије. Само велико пожртвовање нижих официра фронталних снага, и њихових бораца, је довело до тога да офанзива Зеки паше тога дана прође неуспешно. Након одбијања напада, добро организована артиљеријска паљба је до краја дана држала Турке на одстојању.



Добивши обавештење о нападу Турака, Команда је погрешно закључила да се ради само о претходници главнине Вардарске армије те је издала наређење да се настави пробој ка југу, што је Прву Дринску, Другу дунавску и Другу Тимочку дивизију практично довело на фронт, што је појачало српску одбрану и осујетило поновни напад Турака у рано јутро 24. октобра. Током дана српске снаге су полако али сигурно преузеле иницијативу и натерале Турке на повлачење ка Скопљу, Штипу и Велесу. Велика количина турске ратне машинерије је била заробљена. Тиме је Вардарска армија практично била разбијена, а тиме и сама битка за Македонију одлучена.

Бројка од 132.000 српских војника однела је пресудну улогу у овој победи над 65.000 Турака. 687 званично мртвих, уз 597 званично несталих, српских војника дало је своје животе за ослобођење Македоније од Турске окупације.

*****

P.S. Ово је кратак сажетак оног што сам нашао на Википедији јер немам времена да идем до библиотеке, па ако има некаквих другачијих мишљења, или су неки подаци нетачни, слободно ме исправите.