Повремени гост

Day 1,784, 14:23 • Published in Serbia Pakistan • by Radenko Montana

Обратио бих ти се.

Често чујем бабе, стрине, тетке, мајке, удовице, ћерке, свекрве .. како кажу "Знаш кад се скупи".
Или ожалошћене кад кажу "Знаш кад се утрој(ч?)и" ..

Питам се да ли је тим људима тешко.
Како осећају ту тегобу, муку ..

Маринином мужу су испадала црева, имао је неки рак, па се мрдао, а није смео да се мрда ..
И она ми је то причала ..
Човек је друштвено биће.
А мука је ретко колективна категорија.
Опет, увек сам се дивио том простом свету на тој смирености, на том ненервирању, знаш, кад имаш своју муку и ступиш међу људе а људе боли курац.

Чехов се бавио овом темом, у свом дивном спису "Печалъ (Туга)".
Кочијаш Јона, умро му син, па би поделио тугу с неким, али нема с ким ..
И на крају прича својој кобили. Као - замисли да имаш ти тако неко ждребенце, па оно умре .. Је л да да је туга?
Парафразирам, не знам напамет ..

Сигурно си до сада приметио да постоје "баксузи" али и "срећковићи".
Неки људи као да се претплаћени на све невоље овог света, а друге све то некако заобилази.
Сигурно је некој твојој баби умрло петоро деце, два мужа, закачила је успут и неки рак, преживела два рата, и на крају умрла у деведесет и некој.
Тако то бива.

Ја имам неко фаталистичко схватање да у свему овоме постоје законитости, да се ништа не дешава стихијски, случајно.
Мислим да у позадини свега стоји нека одвратна математика, да је мука дозирана.
Да си јебан тачно онолико колико можеш да поднесеш.
То је као она прича са лакмусом и тим чудима, видиш где су ти границе.

Будимо искрени, највећи број јединки је оперисан од емпатије.
Мало већи проценат има барем ту способност да жали себе, али групација која је у константном расту јесу зомбији.
"How can this mean anything to me?
If I really don't feel anything at all .."

Ово наравно нису стихови зомбија, али описују то једно стање ..

Овде бих нагласио да сам све изнад написао само у намери да одвратим ове којима је досадно да читају цео чланак ..
Испразнићу црева те скувати ..

_____________________________________


Будимо објективни, ја јесам говно и пичка која је читавог живота све узимала "здраво за готово", или како се већ каже, нисам се жртвовао, нисам трпео, нисам ни патио, јер и за патњу су потребна муда.
Опет, имао сам привилегију да осећам.
Није ме увек болео .. знаш.
Постоје три људска бића и две мачке до којих ми је у једном тренутку било стало. (ужасна конструкција- "било стало", био сам у стању станућа до некога)

Сва три човечја младунца су жива и данас, обе мачке су мртве.
Али стало ми је само до два.
До те мере да бих дао живот, за једно без размишљања, за друго бих морао да размислим.
Проблем са животом јесте што је ово двадесет и први век.
Ретко кад околности захтевају од тебе да даш живот за некога.
У 14-ом веку рецимо, могао си да будеш убица, самоубица чак, да умреш пре тридесете и будеш сматран херојем.
Жена би те оплакивала, деца се угледала на тебе.
Али данас, данас је компликованије ..


Могу да кажем да сам само једно од ова три бића увек и свуда вукао са собом.
Радост је .. некомплетна ако оно није ту, а туга .. туга једноставно може да има само један разлог.
Заглављеност некако.
Наплата.

То је ваљда када осетиш и код друге стране .. То стање.
Да јој је стало.

Сјећам се .. једном је упражњавала тај седећи положај.
Јако ме је потресло.
Од стопала до неспокојне атмосфере уз плафон.
Било је јако лепо.
И вредно.
Вредније од речи.
Осетио сам блискост.
Велику тугу.
Не блокаду, не тада, касније ..
Али тугу која парализује.
Јер у том тренутку желео сам само .. знаш.
Да будем сведок, да присуствујем томе.
Том тренутку. Да траје.
До краја живота.
То ми је било .. незамисливо до тада.
Да неко седи. Да је ту.
Сви су ту, сви седе .. Али
Никада раније нисам осетио.
Оне речи Достојевског.
Тако чисто.
То јесте била лепота.
Лепоте има .. много, превише. Свуда.
Али сада сам смео.
Да је додирнем и да се не распадне.
Да то буде моје.
Знаш кад ходаш улицом и мислиш како су сви смешни, мали, несрећни, али не оно .. сујетно, арогантно, не осуђујеш их, не мислиш да си бољи, једноставно си захвалан јер имаш то што имаш а што они немају.

А ето, није било могуће да умрем тад и ту, да све остане тако .. чисто.
Да будем упамћен као херој, онај који је препознао и умро за оно у шта верује.
Не, није тако данас ..

Нема хероја.
Нема принцеза.
Нема "алтруистичке" смрти.
Не, све смрди.
Хероји смрде.
Принцезе смрде.
А понајвише смрди смрт.

Опет, желим да знаш да те и данас водим свуда са собом.
У једном тренутку оно што волим се одвојило од онога што јесте.
Морам да полудим да бих .. изгурао ово.
Зато што нема ничега. Никад.
И никога.

Где год да ходам, морам да носим оно што је било.
Да гурам то испред себе, нудим тако ђаволима, курцима .. Свему.
Узмите, ово је моје.
Ово је све што јесам.
Узмите, да бих смрдео до краја ..

***

Не постоји игра као покер.
Не постоји игра у којој се играч тако открива као у покеру.
Постоје организовани, математичари, стабилни.
Постоје .. психолози.
Постоје магарци.
Постоје пичке.
Постоје накурчени.
Постоје дивљаци.

Ја много блефирам кад играм.
Понекад то изгледа генијално, али чешће идиотски.
Зато сам увек банкрот.

Али никад ме нико није прочитао ..
Не могу да будем успешан, али могу да понизим успешне .. Барем на тренутак.
У једној руци.

Једном сам чак изблефирао Бога.
Замисли то ..
Експлоатисао сам ту милост .. ту слабу тачку.
Каква ароганција. Какав идиотизам.

Али, хвала Богу, хвала мајци, хвала крви ..
Хвала дечаку који сам био, хвала пички која сам постао.
Хвала и теби, и твојим ногама, твојој искрености у тренуцима када је то заиста значило нешто, хвала твом нагласку, хвала твојим очима, твојој грађи, хвала циркулацији у твојим ушима, хвала твојој упристојеној коси, твојим знојавим длановима, хвала твојим дрхтавицама, кочењу, хвала боји твог гласа, хвала твојој торби у коју никад нисам завирио иако сам покварен и клептоман, хвала стиску твоје руке у јавности, хвала твојој глави на простору изнад мојих сиса, хвала твом врату, хвала твојим плућима, хвала свима који су били добри према теби, хвала свима који су били лоши према теби, хвала свакоме ко те је хранио, родио, гурао напред, гурао назад, хвала возачима који су те довели мени, хвала ученима и злима који су те узели, хвала свима који су те гледали као дебила јер су тако учинили да будем бољи од њих, хвала твом дивном бићу којем нисам изазвао мучнину већ тренутке мира, хвала твом пулсу, твом страху и твојим сузама, хвала твом упаљеном лицу које је упалило моје, хвала на доласцима и одласцима, хвала на загрљајима и одбојности, хвала на топлим речима и увредама, хвала ти што ходам ..