Једна могућа (мисаона) прича старе историје

Day 1,703, 05:14 Published in Serbia Serbia by Nick Morgan

Тешко је да данас осмислимо могућу истину о догађањима од пре две хиљаде
година. А како је било ученим и мудрим људима тог времена да осмисле могуће
истине из времена две хиљаде година пре њих. Нажалост, временска машина
„времеплов“ не постоји, тако да нам остаје на располагању наше знање, разум и
вера. У следећем тексту описана је једна могућа истина старе историје. Као помоћ
користи се пресликавање данашњих „слика“ (стварности) у „слике“ старих времена.
Велика и моћна царства много „коштају“ и траже велике „жртве“. Данашња Америка
троши годишње пет стотине милијарде долара у војне сврхе. Ако узмемо у обзир
амерички стандард од педесет хиљада долара годишње просечне плате, долази се
до броја од десет милиона људи који раде само за војне потребе Америке. Овоме
треба додати и следећи питање: Колико људи треба да ради да би део њихове
зараде (порез) напунио ту огромну касу од петсто милијарде долара. Одговор је:
много робова. Данас су то модерни робови, гаст-арбајтери, радници и доктори на
црно, радници и доктори у транзицији и други слични називи.
Египатско царство у долини Нила било је највеће и најмоћније у времену старе ере.
Највећу цену те моћи плаћали су робови који су то постајали милом или силом.
Нормално је да су постојала и мања царства, а такође и читав спектар имућних и
важних људи који су били господари туђих људских живота. Али, није било лако
налазити робове и слуге. То је захтевало много ратничких похода у далеке земље,
јер господар и роб нису били из истог рода или народа. Да би се обезбедили што
сигурнији извори робе и робова, оснивају се мале трговачке колоније у удаљеним и
туђим земљама (данас су то представништва, агенције, организације и слично). На
тај начин се „господарење“ и „царевање“ све више преноси у Европу, а Египатско
(такође и Вавилонско, Персијско и друга) царство све више одумире. Врло логично и
једноставно се може извести следећи закључак: Зашто да ми стално доводимо нове
робове (данас раднике и докторе), када можемо да одемо у њихову земљу,
направимо себи Град-тврђаву (војну базу, фабрику), а они и њихова деца да раде за
нас. Ми само треба да знамо и умемо да будемо господари.
Овај закључак звучи можда наивно, али оваква стварност постоји и живи више од
две хиљаде година. Њу су најбоље разумели и преносили кроз историју Јевреји,
Грци и Латини..., а у новије време су је научили још неки народи. Словенски народи,
нажалост (или на срећу), немају тај „ген“. Тајне господарења и царевања се, свесно
или несвесно, уче, љубоморно чувају и преносе преко одабраних.
Египатска, Вавилонска и Персијска царства су трајала непрестано око две хиљаде
година. То је изузетно дуг временски период и за то време се сакупило огромно
знање и искуство господарења (владања) и царевања (држати у покорству и туђе
народе). Изабрани мудраци су ова знања и искуства преносили новим поколењима.
У „теорији“ господарења и царевања је основно учење о жртвовању за свог Бога
(онај који влада на небу), свог Цара (онај који влада на земљи) и свог Господара
(онај који влада људима). Ако се поданик више жртвује за свог Бога (Цара,
Господара), то ће му Бог (Цар, Господар) више „платити“ здрављем, миром, срећом
и слично. То је поглед на живот где постоји вертикала на којој се зна место за
сваког, од највишег Бога или Цара, па све до најнижег, до сиромаха и јадника.
Међутим, могућа су и другачија размишљања о садашњој стварности или о
стварности старих времена. Потпуно супротан поглед на живот значио би да људи
живе по „хоризонтали“. То значи да људи живе у складу са природом и од плодова
природе и свог рада. Заједнички живот значи помагање другима или живљење са
другима, тј. живљење у задружним заједницама. Али у таквим „заједницама“ нису
могуће „пирамиде“ и слични докази о моћи царева и господара. Словенски народи
су типични представници таквог погледа на живот и зато кроз стару историју никада
нису имали Царства. (Краљ за поданике има свој народ, а Цар има свој и друге
народе). Њихова многољудност и живљење на огромним просторима су доказ
њихове старости, али и немогућност за царство, јер је свуда у окружењу био исти
народ. Заједница задругарства словенских народа је имала смисла и снагу онда
када се требало одбранити од непријатеља. Тај „словенски дух“ о заједници и
задругарству (за-друга) је потпуно супротан мишљењу о жртвовању за свог
господара. Није случајно „вирус комунизма“ најлакше заразио словенске народе.
Александар Македонски није освајао и поробљавао народе као други Цареви тог
времена. Он је пркосио тадашњим Царевима и давао слободу свим људима. Зато је
Он више мит него стварни освајач. Немогуће је за десетак година прећи толики пут у
ратничком и освајачком походу по туђим земљама и далеким царевинама. Он и
његови освајачки походи су били нешто ново и моћно за та времена. А историју тог
доба су писали Грци који су били потпуно други народ у односу на Александра и
његову војску. У тим походима су нестала сва три велика царства: Египатско,
Вавилонско и Персијско. Није логично и није могуће да један млади краљ са
Балкана, са невеликом војском од својих сународника, крене у ратни поход,
„прегази“ и сруши три Царства, дође до Индије и назад до Вавилона. И све то за
десет година без предаха и престанка, без „камиона, железнице и авиона“.
Чињеница је да је Александар постојао, да су многи описани догађаји били
стварност, али је основно питање разума: Како је то било могуће?
Погледајмо како је 1918 године „пало“ и нестало Аустријско Царство које је трајало
хиљаду година пре тога. За неколико месеци нестало је „моћно“ и велико Царство у
коме је живело више од педесет милиона људи, од којих је највећи део припадао
словенским народима. Поробљени словенски народи (Пољаци, Чеси, Словаци,
Словенци, Хрвати, Срби) нису хтели више да трпе и да се боре за своје Господаре
Аустријанце (Немце) и Аустријског Цара. Зато је било могуће да Српска војска за
три месеца пређе пут од Солуна до Љубљане (око хиљаду километара) и победи
Аустрију, сруши Аустријско Царство и ослободи Србе и остале Словенске народе.
Чињеница је да је већина војника у Аустријској војсци била из Словенских народа.
Врло слично је било 1912 године, када је пало Турско царство.
Александар Македонски и његов поход су били могући једино под условом да се
догодило нешто слично. Велика тадашња Царства опстајала су хиљаде година по
описаном моделу жртвовања за Господара. Постојали су народи Господара и
слободњака с једне, и поробљени и поданички народи с друге стране. Хиљаде
година робовања и подаништва се више није могло трпети и зато је долазило време
природног краја за постојећа Царства. Александар је сигурно био из народа који је
био исти или близак и сродан поробљеним народима у том делу света. Вероватно
да и језичка разлика није била велика. Тако је Александар био варница слободе,
нова светлост и снага која је дала слободу поробљеним народима. То је био и крај
за већ преживела и омрзнута царства. Зато је мит о Александру био врло раширен и
јак, а тај мит су стварали народи који су били врло „блиски и слични“ словенском
народу на Балкану и шире. Словенски народи на простору Мале азије, па све до
Индије, данас не постоје, али има много доказа да су раније ту живели. Зашто их
нема више на тим просторима? Објашњење може бити врло једноставно и логично
у следећем одговору: Зато што нису хтели да буду и даље робови. Зато су побијени,
протерани или „претопљени“ (преведени) у друге народе, да се случајно не би
поново појавио Александар Ослободиоц из истог народа, језика и митологије. Овај
процес је трајао дуго и зависио је од народа и земље. Коначно, са појавом Турских
народа и ислама, овај процес потпуног нестајања словенских народа на тим
азијским просторима се завршава.
Нажалост, Игра или Рат траје и трајаће и даље. Сличност између догађања у којима
су главни јунаци Александар Македонски (Карановић) и Александар Карађорђевић
(ослободиоц и ујединитељ) је толико велика да може послужити као пример како се
историја понавља.
После Александра Македонског нема више великих царства, па долази до великих
промена. Нова царства су могућа са новом логиком и новим људима. Логика је у
томе да се стално освајају нове земље, утврђују градови и војни логори и праве
нова царства и колоније. Тако је настало Латинско царство које траје, са
модификацијама, до данашњих дана.
Тај велики догађај, ослобађање од ропства и нестанак омрзнутих царства, могао је
имати за милионе поробљених више исхода. Једна могућност би била да се
промене улоге, да робови постану господари, али се то није догодило. Могу се
претпоставити и другачија дешавања, али у стварности су догађања ишла својим
токовима. Један од могућих путева којим су ишла дешавања био је тај да се
„опрости“. Робови су опростили својим господарима за хиљаде година робовања и
то није био само разум појединца; то је било учење за све људе. Једино је то
решење давало наду и излаз. Сва друга решења би водила у нове ратове и
страдања без краја.
То учење и веровање да је опраштање грехова својим непријатељима једина
могућност за наставак живота, почиње да траје после Александровог похода, а
завршава се учењем о Светом Тројству у хришћанству. Њега су прихватали једнако
и мудраци робова и мудраци господара и оно је отварало нове погледе на живот. У
почетку је то учење било неопходно и потребно; касније је то било духовно учење и
митологија. На крају је обликовано неколико веровања која су за основу имала
љубав према сваком човеку и опраштање грехова свакоме који верује.
Међутим, догодило се да су се исти (стари) Господари , преко Рима и Римског
Царства, поново вратили на исте просторе и потомцима робова није било спаса.
Око триста година после Александра Македонског трајала су и развијала се учења и
веровања о опраштању грехова, а тада је, симболично или стварно, највећи
Учитељ Праведности завршио на крсту због таквог учења. У пронађеним
документима из тог времена се баш тако описује и назива: Учитељ Праведности.
Праведност јесте вера поробљених, јадних, сиромашних и слично. Стари (нови)
Господари су добро знали, преко учења својих мудраца господарења, ко су ти
Учитељи Праведности. Робови морају бити робови, а њихови Учитељи праведности
и борци за слободу су завршавали свој живот на крсту, у највећим мукама. За
ондашње људе, који су пар стотина година живели са надом у могући живот, ново
латинско царство је доживљавано као пропаст света. Постојање ропства се
наставило и трајало је стотинама година са пуно страдања.
На крају, може се закључити да је процес нестајања ропства започео ратним
походом Александра Македонског. Тај ратни поход је био могућ и успешан зато што
је у земљама, где је пролазио Александар, живео словенски народ који је био
углавном у ропском положају. Господари су били из неких других народа. Бројни
поданици, охрабрени својим Царем–Богом Александром, натерали су Господаре на
предају. Тако су нестала стара царства и почиње време промена и ослобађања.
Супротно ропству, страдању и ратовима настаје живот са неким новим
вредностима, а учење о праштању је темељ тих нових погледа. Историјски записи о
ратним походима Александра су најбољи доказ оваквог гледишта. Зар није скоро у
свим земљама дочекиван као Цар и Бог који даје слободу људима? Зар није лако
добијао све битке што је доказ да су ратници и на супротној страни били из сличног
народа. И на крају, зар није праштао својим противницима, понекад и више него што
се очекивало.
Распад и нестанак старих царства отвара простор за настајање нових. Та нова
царства настају са новим идејама и новим погледом на живот и свет. У Египту је
успостављена династија из окружења Александра Македонског, са престоницом у
граду Александрија. Позната је чињеница да је та династија неговала ученост и да
је Александријска библиотека била највећа у тадашњем свету. То ново Египатско
(Александрово) царство је, на најбољи начин, носило поруке из времена
Александра Македонског.
У исто време, све више јача Латинско Царство у Риму које је настало после
освајачких похода из ранијег Египатског Царства. Ново Царство је постајало све
моћније и његова основна особеност су била стална освајања, а основно оружје је
био мач. Догађај „судара“ та два Царства, Египатског, које је настало из окружења
Александра Македонског и Римског, које је настало из освајачких похода ранијих
Египатских царева, био је интересантан и симболичан. Лако су победили Римски
освајачи, а главни догађај тог „освајања“ је био спаљивање и потпуно уништење
александријске библиотеке. Ово спаљивање знања је убило наду и могућност у
нови свет који се појавио после Александрових похода и укидање ропства. То је
почетак мрачног доба људске историје и цивилизације које је трајало више од
хиљаду година.

из књиге: Стојан Станојевић "Александар и друге српске речи"