Join the new world

Да ли сте знали да је антигравитација (или боље речено, контролисано управљање гравитационом силом) већ откривена једном давно од стране Николе Тесле кад је у свом Вандерклифовом торњу испитивао струје ултрависоких напона и фреквенција?

Наиме, шта се десило?

Такве екстремне струје које је створио створиле су такође и магнетска поља изузетних снага и својстава, довољних, како се касније испоставило, да се претворе у гравитационо поље!

Како је то могуће, ако нам данашња физика говори да до уједињења свих сила долази тек на енергијама и температурама какве су постојале један Планков секунд након настанка свемира (за неупућене, то је 10 на -43 секунди), енергијама какве данас не постоје нити у срцима квазара (језгрима експлодирајућих галаксија)?

Лако, ако алфа, или константа фине раздиобе, није константа! А није, како се утврдило задњих пар година, проучавајући удаљене квазаре; дошло се до открића да се та вриједност мијењала током времена, и да ни сад није свуд у свемиру иста!

Због чега је то тако важно? Управо је та алфа једна од фундаменталних константи и један од главних темеља данашње званичне физике! Она, наиме, одређује међуоднос снага четири фундаменталне силе (а то су гравитација, електромагнетизам, слаба и јака нуклеарна сила). Са алфом као константом, из магнетског поља било би практички немогуће добити гравитационо поље, јер је количина енергије потребна за то колосална, далеко већа него што је може произвести и квазар (експлодирајуће језгро галаксије). Међутим, ако алфа није константа, у том случају потребне су много мање енергије, поготово ако је магнетско поље из којег се покушава добити гравитационо поље обртно, тј, настало из наизмјеничне електричне струје врло високе фреквенције промјене поларитета, што је управо радио Тесла у својим експериментима у Вандерклифовом торњу. Зато је и успио, међутим, кад су олигарси свијета сазнали до каквих је све скривених знања дошао, обуставили су даљње финансирање његових експеримената и његова достигнућа склонили на сигурно, далеко од очију неупућене јавности.

Надаље, гравитација је недовољно и непотпуно описана Ајнштајновом општом теоријом релативности. Нпр. њоме није могуће описати дешавања на самом почетку свемира, као ни у средиштима црних рупа; ту се једначине опште теорије релативности сламају због настанка бесконачних вриједности унутар њих.

Сматра се да квантним описом те силе (чији квант енергије би био гравитон) би се добила далеко потпунија слика гравитације (тзв. квантна гравитација) која би омогућила и далеко дубљи увид у ту силу, па и могућност манипулисања њом. Помоћу квантне гравитације дошло би се и до светог грала данашње физике: Уједињене теорије сила (опис све четири фундаменталне силе помоћу једне једначине). Међутим, данашња званична физика није чак нити близу таквог успјеха и заплела се у мреже суперструна и мембрана из којих нема излаза, те теорије су превише компликоване да би из њих могло проистећи ишта смислено.

Оно што се данас мање зна јесте да је до уједињења свих сила дошао још Максвел, творац електромагнетизма, тако што је своје новопронађене једначине електромагнетизма уврстио у простор који чине четири димензије! На тај начин, својим једначинама је врло успјешно описао и гравитацију, и то је вјероватно знао и Тесла кад је почео са својим експериментима у Вандерклифовом торњу; водећи се таквим Максвеловим једначинама тачно је знао какво магнетско поље и којег интензитета мора да створи да би се оно претворило у гравитационо поље којим се може манипулисати. Наравно, данас су такве Максвелове једначине посве непознате и одбачене, највише захваљујући Максвеловом ученику, Оливеру Хевисајду, који их је потпуно одбацио и умјесто њих наставио радити са једначинама уврштеним у три просторне димензије, једначинама које су успјешно описале само електромагнетизам.

И баш зато сам сигуран да антигравитација (или боље речено, управљано контролисање гравитационог поља) данас итекако постоји. Почевши од нацистичког пројекта "Звоно", преко УФО-а, чини ми се да се антигравитација данас увелике користи, сигурна под кринком "Фу фајтерса", или чињенице да било ко ко случајно угледа једну од таквих летјелица или неће проговорити у страху да његова околина не посумња у ментално здравље дотичног, или ће пак проговорити, и готово нико га неће узети за озбиљно...

Сигурно данас постоје људске летјелице које погони безинерциони гравитациони погон, јер да би се он створио није потребна квантна теорија гравитације нити енергија квазара, већ само оригиналне Максвелове једначине и довољан број кондензатора великог капацитета који ће омогућити стварање и одржавање електричних струја потребних за настанак одговарајућег магнетског (а тиме и гравитационог) поља. Кондензатора баш онаквих какви су били уграђени и у нацистичку летјелицу кодног имена "Звоно"...