Join the new world

Note:
Game mechanics prevents me from publishing in my home country, Srbija. Google translator is absolutely not recommended, sorry.





Понекад отворим очи, а потпуни мрак, очуван у смеђим параваном заштићеној соби, открије посебан звук. Па тако слушајући откуцаје времена започнем своју ванвременску мисао. Наравно, након што утврдим параметре присутности.
Лако закључим да, одмјеравајући јачину вјештачке свјетлости која се назире кроз застор на прозору, касно је. Неко би рекао рано, али то је више лично опредјељење. Укус је чуло, а не ствар избора.
Сусједи имају устаљен распоред животних активности, сталан посао, дјецу која иду у школу, па је тиме и освјетљење у њиховом животном простору периодично и предвидиво. А и лијено ми да напустим уточиште топле постеље у потрази за неким другим извором лумена.
Требао бих да завршим и дневну обавезу, мислим да ми фали пар убистава... ево сад ћу. Само да рашчистим са овим надолазећим сликама и... овим проклето предивним ријечима, чија је судбина да остану незабиљежене директна посљедица немоћи. И тако почиње.

Умртвљено тијело на граници сна. Поспани путник на старој станици, чека. Као римски мост на Илиџи, отргнут од времена, чврсто бранећи свој простор. Одбачен, лебди као сабласт у пољу. Слика са непримјереним оквиром. Пркоси безумљу искреним осмјесима предака, али њихов брод је већ напустио луку. Ред вожње је сталан, али пут је дуг и тежак. Многи га преспавају па и не знају кад су стигли на одредиште.
- Џаба се трудиш, чим видиш копно ти напусти брод, а они ће да обрну још који круг, можда се некад и пробуде на правој станици. - рече и на тренутак се намршти.
- Ја сад одох, а ти пази да те не савлада сан, близу смо. - те се удаљи нечујним корацима ка вратима кабине, осмјехну и рече: - Не брини, мислима сам увијек уз тебе.
Из даљине је допирао одвећ познат звук.

Ријетки су снови који се памте, а још ријеђе мисли које се дају утиснути у трошне странице времена. Прошло је само пар минута...