Прича о БХ

Day 1,444, 12:36 • Published in Serbia Serbia • by 2398678



Капи кише водиле су љубав на мојим врелим образима.
Стајао сам на станици у Милошевој и чекао проклету дватесет тројку.
А добро се сећам да би требало да вози на сваких 8 минута.
Терао сам другарицу да прочита то.

Стајао сам на банкини. Довољно далеко да ме буџе које пролећу средњом траком не попрскају, а, опет, довољно близу да могу да се нагињем над празном жутом траком и гунђам за себе о томе како јe***и бус опет касни.


А онда се појавила група малих термита.
Сви су имали некакве смешне капе и затегнуте, вештачке осмехе.

“Станите ту под кров станице”, рекла је једина од њих која је имала више од 7 година.
Термити ме изгураше на кишу.
“Је л’ су сви ваши?”, питао сам гледајући јој у груди кроз натопљену блузу.
“А, не, не”, рекла је насмејавши се, “ја сам васпитачица. Ово су моји мали анђели...”
“Термити”.
“Рекли сте нешто?”
“Јок, псујем кишу”.

Још једном сам се нагнуо над коловозом.
Нигде буса.

“Шта ви радите овде по оваквом времену?”, упитала ме је смело.
“Не персирај ми. Марко”, пружио сам руку преко пет малих пирана које су је пратиле погледом.
Био сам сувише заокупљен додиром њене топле шаке како бих запамтио име.
“Имао сам неко предавање”, рекао сам, “када сам кретао није било ни трага је... Није било ни једног облака, хтео сам рећи”.
Она се само насмеја.

Осетио сам како ми се натапају гаће...
Од кише.

“Је л’ би могли ваши анђели да ми направе места под кровом”, рекао сам, “Осећам како добијам прехладу”.
Није ни погледала у проклету децу. На моју опаску, сами су се размакли и направили ми пролаз до ње.
“Баш су љубазни”, шапнуо сам јој када сам се напокон провукао до ње.
Учинило ми се да је промумлала: “Анђели”.

Киша је полако престајала да пада.
Знао сам то јер сам од досаде (или нервозе?) био принуђен да слушам како капи ударају о лимени кров станице.
За дивно чудо, двадесет тројка је стигла.

“‘Ајмо, децо, ‘ајмо!”, повикала је и у моменту је цео аутобус био пун пирана.
Она је у бус ушла последња, потрчала је како би се што мање поквасила и у неколико корака стајала је на вратима препуног аутобуса.

Знао сам да нема вајде да се гурам.
Бар сам се задовољио гледајући јој кроз мокре панталоне како се увлачи у бус шакама гурајући своје ‘мале анђеле’.


Опет сам га ис***ио.




Marko1996