Join the new world

Подижем ову чашу за свет мудри
Који није свестан својих чинова
За живот који удара у најтања места
За људе без руку,ногу,кћери и синова,
За очи које плачу,уста која ћуте,
Ноћи које немају краја,
За сав пакао који се с неба спустио
Да уништи шта је остало од раја.
О каква страшна била је заблуда
Веровати да пакао у земљи живи
Више је тог измишљеног пакла
У људима који јуришају кивни
На друге људе,градове,храмове.
И подижем ову чашу,горчину и јед,
Не ваља нежност под кошуљама крити
За свет који никад времена нема
Да се поклони Богу скривеном у рити,
За господу што просипају по поду
Мудрост с презиром и без срама,
За покој сваком напаћеном народу
Чија је грла исекла страшна кама....
И бацам је, нека прска у комаде
Кошуљу дрљам,главу ударам,косу чупам,
Нисам брље навикао да пијем
Да зној сиротињски халапљиво гутам,
И бацам чашу,нек срча лети,
Сагните главу,молићу вас даме,
Исто је, рече неко,певати и мрети,
А ја и опсовати главе пуне сламе,
Јер вечност је само за простаке...