Join the new world

ПРОЛОГ

"Тик-так-тик-так"... "Никола?", зачух мио глас, љубопитив, који се с муком пробијао до мојих ушију кроз пиштање и тежак, врео ваздух. Колена ми клецнуше и стропоштах се на бетон...

ЗАШТО МИ, ГОСПОДЕ, ГРЕШНОМ ДАЈЕШ ДА ВИДИМ ШТО ЋУ ПОЖЕЛЕТИ, А НЕ СМЕМ ИМАТИ?

Упознао сам је једне дивне децембарске ноћи. Зима је већ данима опседала град, мраз је улазио у кости, а смртна хладноћа као да је прочишћавала све што се мицало. Иње се хватало на трепавицама и обрвама, а ноздрве су се лепиле при дисању и губило се чуло мириса. Увек ми је било занимљиво како сам лакше подносио екстремно ниске температуре него оне јулске, од којих човек у вреви града буквално кључа. Стога ми је пријало ово мало Ледено доба. Те вечери падао је снег, толико густ да је човек могао видети не више од пет или шест метара испред себе. Онај у крупним пахуљама, потпуно сув, у коме смо, када би престао да веје, као деца проводили безбрижне сате, све док се не прехладимо, задајући муке родитељима.

Седели смо у соби. Она, моја девојка, још једна њихова колегиница и ја. Иако је просторија била мала, радијатор није успевао да је угреје. Непрестано смо трљали шаке и дували у њих, не би ли олакшали крви да превали дуг и напоран пут до врхова прстију. У свој тој зими, била је у соби и једна топла тачка. Најтоплија. Није то био радијатор, који је очајнички и безуспешно покушавао да се избори с леденим ваздухом, гутајући струју, повезан каблом са утичницом, као тешки болесник који, повезан цревом са боцом, прима инфузију и чека коначни час свог хлађења.

Не. Било је то њено лице, бескрајно топло и светло, за које су ми се очи приковале, иако сам покушавао да скренем поглед који се упорно враћао на ову дивоту од које, чинило ми се, копни и најтврђи лед. Многи ће ме осудити у мом патосном заносу, јер била је то обична девојка - неки би рекли просечна - али мојим очима чинила се чаробно савршеном, са свим њеним слатким манама које бисте ви без по' муке пронашли. Имала је блед тен, па је њена кожа неодољиво подсећала на бљештавило истог оног снега који је напољу упорно вејао, а црна коса деловала је као ноћ која га је покривала. Душа коју сам видео у њеним очима будила је немир у мени и истовремено чинила да се осећам најспокојнијим човеком на свету. Да ли сам игде видео лепше очи?

Био сам жељан завичаја. И данас сам. А она је била отуда... Боже, колико дуго нисам чуо НАШ нагласак... За који бисте ви рекли да је смешан...

Певали смо, сећам се. Ви бисте, наравно, рекли, да су и њен глас и песма просечни. А мени... Мени је тај глас био неодољиво мио, песма попут хора херувима...

Био сам у облацима. Али, како то већ бива, крила нестадоше и треснух о ледину. Ја сам већ три године у вези! Да, имали смо трзавице. Да, доживео сам разна разочарења, изгубио разне идеале. Да, нажалост смо се већ хладили и неповратно удаљавали једно од другог. Да, у последње време често смо се расправљали. Али то није мењало чињеницу да још увек имам девојку. Нити да је ОНА била њена другарица... Немојте ме погрешно схватити - никада нисам био скот према својој девојци. Верујте или немојте - држао сам је као мало воде на длану. Али човек не може суверено да влада својим осећањима. О, зар сам заиста постао ово што јесам? Нејак сам да признам своју грешку и осећам потребу да се правдам... Почео је да ме обузима страх... Осећао сам да долази бура...

Чини ми се да је те вечери сат трајао минут, минут секунд... Пођосмо у своје станове, а ја је испратих до стајалишта. Чекали смо, градски је каснио, а ја сам несвесно прижељкивао да касни још дуже. А опет, жмарци су ми прожимали читаво тело и као да нисам знао о чему бих говорио...

На крају се ипак довукао. Поздравили смо се, успела се уз три степеника и врата су се затворила. Махнух, гледајући у њеном правцу, а потом остах непомичан, све док се жута кутија која ју је водила од мене не изгуби у даљини. Потом се тргох, обрисах читав смет снега са рамена, рукава и главе и набрах капке не бих ли видео супротни крај пешачког прелаза који је управо требало да пређем.

НЕ ПОЖЕЛИ НИШТА ШТО ЈЕ ТУЂЕ

Почео сам чешће да долазим на факултет своје девојке, на уштрп сопствених предавања. Разлог сам знао, али нисам желео да признам себи да га знам. Моја осећања бивала су све узбурканија, а приче моје девојке о ЊЕНИМ врлинама уопште нису помагале; касније, када је бура у мени постала очигледна, те приче су се претвориле у приче о манама, али оне су ме гурнуле још дубље међу таласе.

Дошла је и Нова година. Можете претпоставити од кога сам тражио њен број када сам јој послао поруку да бих јој честитао празник... А потом је уследила лавина других порука. Могла је из неких од њих видети моју наклоност, иако сам се трудио да је не покажем. Трудила се да ме уразуми, објашњавајући да је у питању само "фаза"...

Видела је, временом, да је моја веза у озбиљном проблему, јер је често присуствовала нашим расправама. Нормално, помислила је да је она кривац. Зато ми је једног дана послала поруку у којој ме замолила да се више не дописујемо... Иако сам се осетио сломљено, порасла је још више у мојим очима желећи да остане чиста пред својом другарицом. Признао сам јој да сам заиста према њој развио извесна осећања и обећао да ћу се трудити да их угушим. А онда сам престао да долазим и на њихов факултет. Видео сам је свега неколико пута од тада. Али никада није отишла из мојих мисли. Колико сам се само пута за њу молио, колико свећа запалио за њено здравље... О, како бисте се смејали када би сте знали све моје мале ритуале уз њу везане... Остао сам распет између реалности и снова, између онога за чиме жудим и онога што је исправно...

Време је одмицало и неке ствари су се мењале. Моја веза се окончала. Бивша ми је коначно нашла своју срећу и мир и драго ми је због тога. Иако сам се према њој опходио најбоље што сам умео, крај наше везе за обоје је био право мучење. Али неке ствари остале су исте. И даље сваког дана мислим о ЊОЈ, и даље се молим за ЊУ... Али више не могу да се сетим боје њених очију!

Више немам њен број. Једино што ми је остало је једна фотографија коју сам нашао на интернету. Обична фотографија, направљена помоћу веб-камере... Мутна. А она је без шминке, тршаве косе, у обичној белој памучној мајици... Али није гледала у објектив, а капци су јој спуштени, па се оне топле, искричаве очи не виде... Обична слика, а тако посебна...

Беживотан сам. Као мртвац који хода. Једино што ме још увек покреће је нада да ћу је некада поново видети... Њу и њене очи.

СВИМА НАМ ВРЕМЕ ИСТИЧЕ, САМО НИСМО СПОСОБНИ ДА ЧУЈЕМО КАКО НАШ САТ ОТКУЦАВА

"...специјалне полицијске снаге на административне прелазе. Број настрадалих у оружаном сукобу још увек није познат. Званичници државног врха предвиђају ескалацију конфликта и најављују радикалне мере, јер, како кажу, преговори који трају већ три године од последњег насилног покушаја супротне стране да се ове контролне тачке заузму нису уродили плодом..." Искључујем телевизор и, након што сам попио два андола, лежем да спавам. Сценарио је исти као и сваке вечери - након што сам Бога замолио да је чува, сатима се вртим по кревету, уздишем, устајем, унезверено ходам и враћам се у кревет... На крају заспим и сањам исти сан: ходам уморан, око мене је мркли мрак и све што видим је огроман сат, а чујем само бат његове секундаре: "тик-так-тик-так" и несносно пиштање. Осећам врућину, гушим се. Сат стаје и у том тренутку чујем божанствено мио глас који изговара моје име. Не могу да се померим, а желим да се окренем и видим ко ме то дозива... Глас је тако познат...

И онда се будим, обливен знојем. Већ данима се питам шта овај сан значи. Какав је то сат? Зашто стаје? Да је Бог желео да знамо час свог одласка, знали бисмо. Али, шта овај сан значи? Да ли би било боље да знамо када ћемо нестати? Да ли би нас тада обузимала још већа зебња него онда када смо били мали и тек схватали појам смрти, па нас је обузимао немир? О, Господе, опрости ми маловерном... И зашто чујем тај мио глас...?

ЗА ШТА ЖИВИМО И УМИРЕМО?

"Ноћас не туче", рекох. "Да, мирно", одговори он, а потом опет настаде она непријатна тишина. "Да 'оће бар ова магла да се разиђе...", рекох, ни сам не знам зашто. "Да", узврати. Наслоњен на онај орах под којим смо стајали, упитах: "а знаш ли да су Стари Словени веровали да у сеновитом дрвећу живе сени предака?". "Хмпф", добаци, повуче последњи дим, баци пикавац на земљу и згази га, а потом оде да патролира доле подно брда. Извадих из џепа ону њену слику и погледах је, вратих натраг, наслоних шаке и чело на стари, чворновати орах и прошаптах: "молите, преци, Бога за њу", а потом пребацих пушку преко рамена и кренух на другу страну. У том тренутку, можда зато што сам пожелео да се разиђе магла, удари неки јак ветар, а једна од оних грана што су се савиле до земље, ношена њиме, удари ме преко пола и привуче стаблу, као да ме грли. Подигох беретку која ми испаде, отресох је од снега и навукох на главу, а потом полако одох низ другу страну брда.

Након неколико сати појави се моја смена, па се запутих горе ка цркви. Уђох унутра, те стадох пред фреску која је изображавала Архангела Михаила. Помолих му се, а онда се прекрстих и остадох да стојим још неколико минута, гледајући у њега.

Пођох ка оној гранатом погођеној кући подно цркве у којој смо били смештени, узех врећу и легох да спавам. А онда опет сан... "Тик-так-тик-так..."

ОКРУТНОСТ ОВОГА СВЕТА ЈЕ ВЕЛИКА И ЗАТО: АКО ЉУБАВИ НЕМАШ - НИШТА СИ

"Брзо!" - узвикну неко док смо стрмоглавце трчали ка рову. Кад коначно пређосмо падину која се ка њему спуштала, а на којој смо били као глинени голубови, бацих се уз блатњави зид рова. На све стране звижди, пуца и пролама се. Хици преко главе. Погођен саборац. Додајем оквир једном од њих који је остао без муниције, а онда се окрећем на другу страну и почињем да пуцам. У општој збрци чујем хук преко своје главе, а онда туп ударац у блато иза својих леђа. Сви се окрећемо и док непријатељ пуца као да сутра не постоји, у моменту сви стојимо и, у неверици, нетремице гледамо у црну грудву у рову. Некако сам успео да се приберем, па се бацих на њу и чим је шчепах, пружих руку да је избацим што даље могу. Пукла је на неколико метара од мене, у ваздуху. Обузе ме несносан бол, најпре у руци. Падох и остадох без свести.

ЖИВИ СМО ОНОЛИКО КОЛИКО ВЕРЕ, ЉУБАВИ И НАДЕ ИМАМО

"Тик-так-тик-так"... "'Еј... Никола!", прену ме узвик из сна. Зујало ми је у ушима. Око мене - мркли мрак. Тело ми је и даље било обузето болом. Ослоних се рукама о земљу, желећи да се придигнем, и из груди ми се оте страшан крик. Дотакох левом шаком десну и схватих да на њој нема палца и кажипрста. Препознао сам глас једног од својих сабораца, па упитах: "где смо?". "У подруму... Ухватили нас... Много их је било... Остало нас је само шесторица...", рече и наброја ко је све у подруму. Придигох се и наслоних уз влажни зид који је мирисао на буђ, а онда почех унезверено да опипавам униформу. Извадих из џепа правоугаоно парче глатког папира, али схватих да нећу моћи да га погледам... А онда почех да размишљам... "Браон... Црне? Не, браон... Зелене. Црне...", рвао сам се с мислима све док нисам поново заспао. "Тик-так-тик-так..."

ГРЕХОВЕ СВОЈЕ САМИ ПЛАЋАМО, САМО НАМ НАЧИН И ТРЕНУТАК ПЛАЋАЊА НИСУ ПОЗНАТИ

"Sjellin qentë!", пробудих се од узвика који је допирао споља. Зујање у ушима је и даље било ту, а имао сам утисак да не чујем добро. Нисам имао представу колико дуго сам спавао. Врата се отворише и очи ми заслепи неописиво јака светлост. Док сам се придизао, кроз врата уђоше две силуете којима сам у рукама могао разазнати пушке. Сви се унезверише, а ја на брзину извукох слику, али пре него што су очи успеле да ми се привикну на светлост, један од двојице који уђоше спази ме и отргну ми је из руке. Потом нас стадоше ударати кундацима, узвикујући "Устај! Напоље!". Устадох, затетурах се и с муком прођох кроз шток, иза којег је чекало још неколико наоружаних. Уперивши поглед ка небу, схватих да је светлост, која ми се чинила онако бљештавом, уствари пригушена, јер су ми над главом били црни облаци. Изгураше нас до огромне ватре која је горела насред дворишта. Дошавши до ње, спотакох се и падох на колена, у блато. Човек који ми је доле у подруму узео слику приђе, повуче ме за косу, принесе ми слику пред очи, али тако да сам видео њену позадину; изговори нешто што нисам разумео, а потом је баци у ватру. Обузе ме бес, али њега брзо савлада туга, па ми глава невољно клону на груди и остадох да клечим. Осетих да су ми образи влажни, али нисам био сигуран да ли се радило о оним сланим грашкама воде што чисте човечју душу, а које су у мојим очима давно пресахле, или о шлајму овог човека који ме је малочас пљунуо док је спаљивао слику. Био сам мртвац који клечи. Знао сам шта нас чека, а нисам имао воље да размишљам како да им пружим отпор. Скрхан мислима, више нисам чуо шта говоре, нити обраћао пажњу шта се око мене збива. Око мене су се чули повици, аплаудирање, севање ножева из металних корица и кркљање мојих сабораца, пуцњи. Нисам могао да подигнем главу. Након неколико минута клечања, осетих оштар бол у темену и глава ми полете уназад. Опет су ме дограбили за косу. Пред мојим очима била је ватра у којој сам покушавао да видим њен лик. Један од њих приђе и гурну бакљу у пламен. Када нешто промумља и окрете се према мени, уз свеопште одобравање "публике" која је стајала свуда унаоколо и повремено испуцавала рафале ка небу, схватих шта ће се десити и обузе ме језа. Врео пламен бакље већ следећег момента био ми је тик пред очима, а након тога - тама уз језиви крик који одјекну неколико пута. Умрла је она нада која ме држала у животу. Био сам мртвац. Само мртвац. Чекао сам да ми неко од њих опали метак у главу, пререже гркљан или ме удари кундаком у потиљак. Урликали су, а мени је од несносног бола глава поново пала на груди и непомично сам клечао, руку опуштених поред тела, готово без свести. А онда, кроз зујање, чух прасак и осетих продоран бол у грудима који ме гурну уназад и претури на земљу. Схватих да сам погођен. Осећам да ми груди обилато крваре, али још не губим свест. У том моменту, још један прасак, удаљен. Па још један. Па још један. Чујем повике и бат корака у трку. А онда повик: "Брзо, види има ли живих!". Неко ме хвата за раме: "Жив је! Мајор Михајло, жив је! Овамо, брзо!". Мајор Михајло Анђић. Слушао сам о њему. Кажу - велики херој. Болничар ме превија, а мајор изговара: "Држ' се, момче! Бићеш добро!". Хватам га за руку и изговарам: "Мртав сам ја, мајоре... Пустите да одем!". Стеже ми руку и изговара: "Полако, момче, треба да се живи!", а онда се окреће и пита:"Има ли још живих?"... Мук. "Тик-так-тик-так..."

ДА ЛИ МРТВИ МОГУ ДА ЖИВЕ?

Када сам се пробудио, позвали су доктора који ми је објашњавао где сам.

"...сте пребачени овде доле, у градску болницу. Прострелна рана на грудима, срећом, није била фатална. Ипак, настале су извесне компликације са срчаним мишићем, па Вам је фактор ризика од кардио-васкуларних проблема вишеструко повећан. Уз одговарајућу терапију, надамо се да ћете се опоравити."

"...ћете сести у звучно изоловану кабину и ставити слушалице, а ја ћу Вам пуштати звучне сигнале у виду пиштећих тонова. Чим будете чули неки звук, подигните леву или десну руку у зависности од тога са које стране звук допире". Седим читав минут, а онда чујем звук са десне стране... Подижем руку...

"...да је зујање у ушима, нажалост, трајно, а слух Вам је оштећен за 21%. Ипак, ови проблеми могу се решити помоћу слушних апарата."

Након неколико дана проведених у болници, саопштавају ми да је време да пођем кући. Замолио сам их да ме најпре одведу горе до цркве, за коју су ми саборци рекли да је оштећена када смо заробљени - крст са куполе је сломљен, а улазне двери погођене гранатом... На фрескама су изгребане очи...

Улазим у цркву и стајем пред ону фреску Архангела Михаила. Ослепљени војник пред ослепљеним архистратигом. Стојим, исто онако као и претходног пута. Али не гледам га. Због уништених очију. Не крстим се. Због уништене руке. Не молим се. Због уништене душе.

ЕПИЛОГ

Ходам улицама града. Оног, где сам студирао. Пролазим испред зграде њеног факултета. Дан је врео, јул је. Не знам јесам ли данас попио лекове и да ли сам их попио превише. Некако ми се стежу груди и тешко дишем. Мора да је због ове врућине. Ух, како је несносно ово пиштање. Град је жив, само у његовој вреви хода један мртвац. Ходам, корак по корак, а зујање у мојим ушима, хук мотора и повике који допиру са свих страна ремети само један звук, који је некако много гласнији - бат мог белог штапа, којим ударам лево-десно: "Тик-так-тик-так"... "Никола?", зачух мио глас, љубопитив, који се с муком пробијао до мојих ушију кроз пиштање и тежак, врео ваздух. Колена ми клецнуше и стропоштах се на бетон... Заједно с мојим штапом престаде да се чује и неки пригушени звук који је, тихо, али неумитно, одзвањао у мојим грудима. Док сам падао, покушала је да ме прихвати, па ми је рука пала преко њене. Осетих на једном од њених прстију метал, а она брзо измаче руку, па ме прихвати за надлакт. Као да ми тај метал притисну груди свом својом натприродном тежином. Чим ударих о земљу, заспах... Сањам... Али нема оног сна који ми је у срце уносио немир. Не чује се куцање сата. Јесте ли икада сањали да летите? О, како је то добар осећај! Сањам: летим изнад себе сама; уздижем се све више и више; а око оног доњег мене сјатио се свет; и она је надамном; срећан сам што је видим, али и тужан, јер делује веома узрујано. А спава ми се. Ох, како ми се спава...

Сада знам које су боје њене очи.



For You: If You ever stumble upon this text, know this: I'm a milliner of love. All my zeroes are taken away, not just one... You'll remember and understand...

Yours truly,

Casper