Join the new world

(После саобраћајке на опасној територији,главни јунак је био сам и окружен дивљацима.И кад је већ била изгубљена свака нада да ће се спасити,појавио се изненада хеликоптер са командантом касарне)
РАЗГОВОР СА КОМАНДАНТОМ КАСАРНЕ
-Шта је било, војниче, јеси ли се усрао од страха?
Нисам му ништа рекао, већ сам само јурнуо ка хеликоптеру са жељом да се што пре склоним одавде на сигурно. Четири војника су отишла по Стјепаново и Џевадово тело и кад су се са њима вратили по први пут сам видео шта је остало од њих.Ушли смо сви у хеликоптер и полетели а командант проговори накрививши главу да би запалио цигару.
-Можеш ли ми објаснити ваш поступак?
-Који поступак? Не разумем.
Ударио ме је тако песницом да сам пољубио врата хеликоптера.
-Још једном те питам, како сте набавили мој допуст да идете у лов без официра?
-Па ваљда од вас, ви сте потписали, дали допуст.
Још једном ме је ударио али овај пут са левом руком.
-Нисам вам ја ништа потписао, неко је фалсификовао мој потпис. Хоћу да знам, ко је фалсификовао мој потпис, коме сте платили посебне улазнице?
-Али ја сам мислио да сте нам ви дали допуст, Стјепан је све средио. Није ми уопште пало на памет да је радио нешто прљаво. Погледајте код њега у џеп. Још увек су тамо улазнице са вашим потписом. Па како би нас цариник пустио без тога?-забрзах плачући од бола.
-Да знаш, да си управо захваљујући том царинику спашен.
-Молим?
-Да, био си му сумњив ти. Њих двојица су имали право да иду у лов без официра, али због тебе то нису могли. Зато је пошто вас је пропустио звао да провери. Истог трена смо полетели са хеликоптером.
Извадивши из Стјепановог џепа пропуснице погледа у свој потпис.
-Збиља је добар потпис. Ако говориш истину, онда никад нећемо сазнати ко продаје потписе. Мораћемо стога да појачамо контролу на граници.Ако говориш истину, онда си ти недужан у овом, јер ниси знао како је дошао до улазница,мада не верујем у то да ниси био потпуно свестан свега што се одвија.
- Како сте ме тако брзо пронашли?
-Као прво, срећа твоја да си се држао неких правила.Да си којим случајем зашао у њихову територију можда би дуже живео, али не би преживео јер те ми не би пронашли. Џип је означен локатором. То је обавезна процедура. Често се дешава да ловци не поштују правила. Колико њих је тако страдало док се иживљавало на ухваћеном плену. Или док су срљали сами у авантуру. И официра је много страдало. Колико пута се десило да онај што сам остане у џипу побегне уплашен изненадним нападом на њега и остави официра и ловце на цедилу. Или да буде убијен. Све ти је то адреналин, синко. Зато смо ми увек будни и спремни на покрет.
-Како се о тим страдањима не зна ништа у јавности?
-Много си наиван. Зар не схваташ како ради систем? Зар не видиш како влада мир и благостање у нашој земљи? Сваку фрустрацију, свако незадовољство, све то ми избацимо у лову. Кад би смо објавили опасност од лова урушио би се наш систем.
-А породице настрадалих? Како оне ништа не знају?
-Срамота је њихова. Страдати у лову. И то зато што ниси поштовао правила. Бити неспособан ловац. Кад би се то сазнало, били би заувек обележени. Били би избачени из државе, или просто избрисани, јер би урушили систем.
-Шта ћете радити са мном кад знам за страдања у лову?
-Имамо начина да то средимо.
-Да ме ућуткате, убијете?
-Не. Могли смо те једноставно оставити доле и готово. То нам није циљ.Имам понуду за тебе. Да ли те занима да будеш официр? Плата је добра, а мислим да би био добар официр. Потребно је само да одслужиш две године као помоћник у касарни.Посматрај то и као неку врсте казне за прекршај.После пет година службовања као официр имаш могућност да напредујеш и да радиш у касарни, рецимо у Унутрашњој Контроли. Мислим да си као створен за тај посао Ту су плате још боље. Имао би сигуран посао, добру плату, решио би све проблеме.
Загледао сам се кроз стакла хеликоптера. Већ смо скоро били близу касарне. Живот није баш ружичаст. И немамо много избора. Борити се против оваквог система је потпуно бесмислено, још бесмисленије него са ножем против оних дивљака. И морао сам све то прихватити ма како се не слагао са тим. А и тај посао официра или Унутрашње Контроле, ко зна какве прљавштине све у себи носи. Спас, спас је једино могао доћи споља, ако уопште има спаса, јер ни тај свет споља није могао бити ништа бољи док је допуштао у двадесет и првом веку да се на једној ограниченој и поробљеној територији лови поражени непријатељ чисто из забаве и потребе да се одржи способност ратовања.
-Можете ли ми одговорити на само једно питање?
-Које?-упита командант прекинувши са паљењем нове цигаре и погледавши ме са радозналошћу,мада се по њему видело да већ зна шта ћу га питати.То је била моја последња одбрана.
-Како свет може допустити да се овако нешто дешава у двадесет и првом веку?
-Одговорићу ти на то питање,премда је то виша политика и не знам да ли ћеш разумети.Свет свакако зна за то.И допушта.Јер то тренутно обезбеђује мир на овим просторима. А свету тај мир тренутно треба.Кад му не буде требао,информације ће „процурети“,нас ће уништити и разбити ову земљу,као што се то радило и раније,па је опет некад састављати кад им буде пасало.И тако у круг,целу вечност,ми смо ношени ветровима света.Наравно,тебе још занима који је то народ којег ми ловимо тамо.
На ово сам радознало и упитно проширио очи, што командант схвати као одобравање и одговори сасвим просто:
-Сехами.
-Не разумем.
-Срби,Хрвати,муслимани.Од сваког народа по део.То ти је демократија, синко,демократија на делу.Знам да си згрожен овим што слушаш, али чуј даље.После оног несрећног рата,не овог сада,народи на овим просторима никако нису могли живети заједно.А свету је то требало.То му је било у интересу,исто као и распад те земље.Не само економски да буду заједно,већ и по свим осталим функцијама.Свет се на нама иживљава зарад свог мира,и ми смо само преузели од њих тај систем. И тако,измислили смо непријатеља против ког се треба борити и сад је све овде мирно.Бар до неког следећег пута.Некад на тој територији заврше политички дисиденти и тад се организују посебни ловови за нас,више чинове. Нико никада није побегао са те територије,јер је граница обезбеђена иако се то не види. Али то је тајна и у њу су упућени само виши чинови и наравно тамошњи народ.Иначе,ми се бринемо о тамошњем народу и хранимо га. Из хеликоптера им ноћу бацамо храну у пакетима да имају шта јести,јер ако тамошњи народ којег ми ловимо изумре,изумреће и мир на овим просторима.Одећу им не бацамо, јер и нема сврхе.Брзо би пропала.Понекад шаљемо лекаре да се брину о њима и њиховом здрављу. У оној пустоши постоје две три амбуланте, добро обезбеђене баш као и граница, и оне су за хитне случајеве, јер као што си већ упознат,буде настрадалих ловаца и официра.А и ми не стигнемо баш увек на време.
Између нашег разговора је уследила пауза што је он искористио да запали трећу цигару, и само су се чуле елисе хеликоптера како раде. Згрожен стварношћу одвратности живота која ми је сасута у лице закопао сам у себи сву људскост коју сам имао,овај пут заувек, и погледао сам у команданта који се задовољно смешкао. У последњим тренуцима своје људскости,схватио сам да се заиста није имало где склонити и ни у шта веровати и да немам неког избора.Потпуно сломљен,после пар тренутака сам погледао у команданта и рекао:
-У реду.Пристајем.
Комадантова рука се нашла на мом левом рамену,и уз осмех са цигаром у устима,рече:
-Добродошао међу власт,синко.
Пилот му се обрати са одобрењем да се спусти у касарну пошто су већ дуже време кружили око ње и командант склони руку са мог рамена,извади цигару, и одобри тај поступак.
Хеликоптер је коначно слетео у касарну и ми смо изашли.