Join the new world

Прођоше две године мог другог паралелно вођеног живота. У питању је виртуелни, коме сам некад више придавао значају него стварном углавном у досадним туморним и хладним зимским данима.

Увек сам мислио да ћу догурати до 100 ранк људи у еСрбији, али изгледа да сам се преварио. Друга неостварена жеља ми је била оружара највећег (V) квалитета, коју можда и остварим једног лепог дана али и у то чисто сумњам.

Одлучио сам да напустим игру. Пошто себе сматрам помало зависним од ерепублика (чим сам две године кликтао, мора да се подвукло под кожу), моје напуштање ће тећи постепено. У почетку планирам још да кликћем на ворк дугме из простог разлога, јер желим да помажем новајлијама и наравно мојој драгој. Како не будем пратио догађаје и остале догодовштине, претпостављам да ће ме све то почети оптерећивати, и да ћу врло брзо тотално одустати од кликтања. Наравно, можда је зависност толико јака да некако победи моје тренутне разлоге и останем, али чисто сумњам. У сваком случају, време ће показати...

Разлози због којих сам се одлучио на тако нешто су тешко објашњиви јер их има више, али покушаћу бар мало објаснити. Углавном, мало сам потрешен поразом, па је можда због тог одлука радикалнија, али прави одговор сигурно лежи у људима који кроје власт и медијски простор ове е-државе. Власт због своје неспособности, како тренутне тако и месецима уназад (чињеница је да су сви имали видљивих мана, само су неки више а неки мање грешили, лоповлука које сам презирао у в1 јер је од голда зависила забава, али иако сад голди и динари немају толику важност и даље не волим лопове, јер није лепо красти из своје куће). Иако је имао као и сви досадашњи предходници доста мана у својој владавини, фиб ће за мене остати упамћен као најбољи е-председник. Освајања и његова несебичност која се огледала са уплатом голда директно за државну помоћ је по мени стварно био леп гест. Добри мандати су били од Страхињића и Клуа, а како сам испрва критиковао, сада мислим супротно, да је и пецарош - вон Мартин имао добар мандат, јер је забаве било, а када погледаш иза себе једино то вреди.
Медијски простор ме је свакако насикирао последњих пар месеци. Једноставно, људи су пуни негативне енергије која мени по природи не лежи баш најбоље (доста се смејем у животу, понекад можда изгледам и ко да сам се надувао, иако се никада нисам дрогирао :Д), и мислим да је то кључни фактор мог одласка. Не желим да ми лоши људи кваре срећу. Ма колико год сам се трудио да видим позитивно, људи једноставно уживају у супарничким (на жалост страначко супарничким грешкама, не енационално непријатељским грешкама), да су спремни да иду до те мере, да све остало ставе по страни, и еСрбију и рођену мајку само да би ликовали туђу грешку јер по неким законима, ако њему не смркне другом неће сванути. То ме је доводило до лудила, критике упућене када им време није. Када смо сви требали бити као један, људи су таквим понашањем упорно покушавали (и успевали у томе) направити поделу која се никада не може премостити.
Пошто ових дана активно играм уличну кошарку - баскет, могао бих направити малу дигресију. Једноставно, најгора ствар је када ти неко говори при шуту да не шутираш. Не неко него твој играч. Избаци те тотално из такта. Или да се не бори до крајњег резултата. Не до Бог да се преда док још играмо, без обзира дал' је 20:0 за супарничку екипу, ја са таквим човеком више никада не бих ни у сну помислио да играм. Дакле, јако сам осетљив на било коју врсту предаје јер је по мени то можда најкукавичкији циљ, сем ако иза себе не крије нешто више и тако је морало бити (али то су неке екстремне ситуације).

То су неки главни разлози, а у следећем чланку ћу написати неку врсту аутобиографије (вероватно вечерас), чисто да знате (а и ја понекад да се посетим) са ким сте делили ово парче сервера. Имајући у виду да сам овде неких 24 месеца, а један месец је еквивалентан 4 године реалног живота, може се рећи да заслужено одлазим са овог света у 96ој (поћеро 97му) години ћивота.
До завршног чланка, здрави били, и све покорили!