Таласи пустињских ветрова

Day 1,365, 02:21 • Published in Serbia Serbia • by Zaeban Covek

После дужег времена вратио сам се у свете пустиње Синда, овога пута по задатку. Удаљивши се од остатка екипе, која је бучно збијала шале осветљена великим пламеном на средини логора, седох у полутаму између ватре и пуног месеца. Из унутрашњег џепа прслука извадих своју збирку рукописа чије кожне корице почеше да одбијају нарочито јаку месечину. Почех да пишем...

Писао сам о људима који се вековима међусобно убијају за туђи рачун заслепљени мржњом према ономе ко верује у неког другог Бога, говори неким другим језиком, једе неку другу храну и има неке друге навике и схватања. Онај ко поштује и воли своје тај зна да цени и туђе, али већина једноставно не уме.

Писао сам о злоупотреби ћирилице у исказивању идеолошких схватања, чиме је тековина културе и традиције од непроцењиве вредности постала политичко оружје полуписмених, необразованих и глупих. Као да нам није довољно што сама исчезава под огромним притиском процеса глобализације већ је и сами силујемо.

Писао сам и о изгубљеној генерацији назад у домовини која без икакве стручне помоћи тоне све дубље у психички мрак из којег нема повратка. Десетине хиљада људи, који су проживели разне трауме у последње две деценије, без икакве контроле или савета психолога представља темпиране бомбе посттрауматског стресног поремећаја који у најбољем случају води ка таблетама за смирење или разводу брака. Најгоре случајеве је тешко и поимати.

Писао сам и о нама, њиховој деци, који без икаквих усмерења тумарамо својим почецима па у живот врло често закорачимо на погрешна врата. Оно што нам у младости представља забаву и доприноси популарности међу друштвом касније се претвара у неизлечиве пороке и болест. Погрешан систем вредности производи погрешне људе, а могли смо да будемо и нешто друго.

Писао сам ношен меланхолијом која се у мени оцртавала као врхови пешчаних дина у виду таласастих сенки на месечини. Гласан смех ме прену из тих мисли те се загледах у људе који су седели, лежали или стајали око логорске ватре.

Били су то обични људи који су се у домовини бавили сасвим различитим занимањима и припадали различитим друштвеним слојевима, али овде су сви носили исту униформу са тробојном заставом и двоглавим, белим орлом. Сви су ту били из истог разлога и сви су били равноправни у борби.

Одједном, сета исчезе из мога срца, а замени је нада. Сетих се другачије слике моје домовине...пензионера који у аутобусу уступа место трудници, лепоте девојке која јури на ролерима поред реке, осмеха малишана којем је отац купио лопту, веселог друштва у кафани међу којим алкохол не ствара агресију, човека који је дао крв преко педесет пута...сетих се љубави, среће и здравља...

Исцепих изненада лист на којем сам до тада писао и пођох ка ватри гужвајући хартију у руци. Придружио сам се смеху и граји гледајући како све оно ружно у нама гори у светлом пламену наде у боље сутра...