Join the new world

Ово је мој 1. чланак и надам се да ће вам се допасти. Наговештавам да сам направио новине тек данас, па зато имам тако мало суб-ова. Зато ћу вас замолити да ако вам се свиди чланак, ставите схоут, чисто да би га више људи могло видети.

Ово је прича о момку Стефану и девојци Дагмар. Они су Живели у старо доба, када су се словени доселили на Балканско полуострво. Стефан је живео у селу по имену:“Србија“, а Дагмар у селу по имену:“Хрватска“. Становници оба села се баш и нису подносили,
верује се због различитих култура (Срби су били Византијске културе, а Хрвати Римске културе). Једног дана, Стефан је послом отишао у Хрватску, кад је одједном угледао прелепу Дагмар. Исте секунде се заљубио у њу. Дагмарини родитељи су јој бранили да се виђа са Стефаном, из разлога наведених горе. После пар месеци, Дагмар је побегла од куће код Стефана у Србију.

Тамо су се и венчали. После неколико година, Дагмар и Стефан су већ имали двоје деце: Немању и Бригиту, село је већ имало јако лош глас о Дагмар... Дагмар више није могла да издржи увреде, па је решила да се врати родитељима у родну Хрватску. Прошло је 7 година. Деца су већ нарасла, Немања је имао 12 година, а Бригита 8 година.
Они су желели да посете своју мајку у Хрватској. Молили и молили су Стефана, док му није срце смекшало, и он их пусти да сами крену на пут. Србија и Хрватска су били релативно близу, делила их је само једна велика, стрма планина, а спајао их је само један пут преко те планине.
Ближио се Божић, а од снега ни трага није било. Деца су већ навикла да иду код Дагмар 2 пута месечно и да тамо преспавају ноћ. 2 дана уочи Божића, Немања и Бригита су молили оца да их пусти да оду, дан уочи Божића, код Дагмар. Отац им није дао зато што се спремала велика снежна олуја. После неког времена, ипак му је смекшало сеце и он их пусти, под условом да крену рано изјутра, па да се врате предвечер, да са оцем дочекају Божић. Тако је и било: деца кренуше на пут рано изјутра, да би што дуже били са Дагмар. Предвечер, они кренуше полако назад у Србију преко планине. На половини пута, стрефи их снежна олуја. Стрма планина убрзо побели.
Они се изгубише на путу до Србије. Стефан је приметио да се Немања и Бригита већ дуго не враћају кући, па сазва цело село да их замоли да му помогну у потери. Срби су дошли у Хрватску да виде јесу ли Немања и Бригита тамо. Дагмар се потресе, па сазва целу Хрватску да сви крену у потеру. У међувремену, Немања и Бригита су упали у јаму дубоку неколико метара. Било им је јако хладно.
Сати су пролазили, а од Немање и Бригите ни трага, ни гласа. Немања је тврдио Бригити како чује поноћну литургију. Бригита је полако губила свест. Немања је после сати и сати покушаја, успео да изађе из јаме, затим је брзо извукао Бригиту напоље. Они су одшетали до неке стене, која се једина истицала у мору снега, да их сакрије од снежне олује. Народ је већ уморан и даље тражио Немању и Бригиту, али безуспешно. Немања је молио Бога да му само једну жељу у животу испуни: само да још једном, он и Бригита виде мајку и оца. Дагмар се тада издвојила из гомиле и кренула својим путем, да их тражи. Викала је њихова имена из свег гласа. Немањи се учинило да чује Дагмарин глас, па и он поче да виче Дагмарино име. Она се појави пред стеном и поче да љуби своју децу. Тог трена Дагмар се онесвестила! Немања је плакао и дозивао оца... После неколико минута, појавио се Стефан и цео народ, пред стеном. Кратко су се радовали, док нису видели Дагмар онесвешћену и бледу. Брзо су их однели у Србију (пошто је било ближе) и покушавали да пробуде Дагмар. Тог трена, Дагмар се пробудила и знала је да је била врло близу смрти. Сутрадан, сви су се Срби и Хрвати заклели да се више никада неће завадити.

Ех моји Срби (и Хрвати), докле смо догурали, да само сада Стефан и Дагмар могу да нас виде! СРАМ НАС БИЛО!