Само ТАМО нисмо

Day 1,053, 05:04 • Published in Serbia Serbia • by tech X

Без слика. Без музике. Само речи. И туга. Бол- онај стари. Препознатљиви.

Једним делом ми је срце на месту. Знају они који су ме оберучке прихватили. Знају и они први .

Тетини. И волим их. Па чак и њега. Јер су гладни пажње и понеког савета.

Дуго ми требало да се провуку бар неке смислене реченице. Од разбуцаних и недоречених мисли. Како одржавати цео пулсирајући унутрашњи универзум, то само ја знам.

Имах бесану ноћ. Очи су се склапале али без сна. Пуна пепељара мојих радости. Замало спаљене очајем и безнадежношћу.


И желела бих да могу да ћутим. Да не проговарам док ме не питају. Да чекам. Да се све ово заврши.

Ти си одабрао да ћутиш и чекаш. Теби је лакше. Прихватио си. А ја? Остављаш да те цимам, постављам питања и сама дајем одговоре. Да те желим, да се надам да ћеш се сетити и мене саме. Да живим од поруке.

Свеједно је где смо. Само тамо нисмо. А потребно је много. За оно што желимо. Што заслужујемо.

Ех, мој ФМ-у, мој едиректору. Моја звездо на позном михољском небу…