Две собе

Day 988, 13:48 • Published in Serbia Serbia • by m-e-pTaB

Обријао сам зубе па могу да вам испричам и ову причу.
___________________


Негде у Шумадији постојало је неко село, класична српска рупа, пуна промашених живота.
Имало је и такво име. Као неко од ових анонимних села за која први пут чујеш у новинама кад неки алкос убије ванбрачну другарицу па себе, или кад неко силује дете па баци тело у септичку јаму.
Дакле, такви бејаху и житељи овог села, дегенерисани и љути, али ишао сам тамо често.
Не да би их посматрао, него због неког бедног интереса- имао сам неку родбину па сам се гребао за паре, не бих ли обезбедио себи цигарете и зелену радост за викенд.



Елем, у тој уџерици (коју сам углавном избегавао и висио напољу) биле су две собе.
У левој је живео мој ујак, инвалид, ракија му је спржила јетру и будућност.
Мрзео сам га, но, као што рекох, гребао сам се за паре и пиво.
Зидови бејаху црни од шпорета на дрва који је радио преко целе године (да- и лети) и цигарета (морава у меком паковању).
Отприлике моја визија пакла.

Постоји нешто код тих старих српских мајки, нешто налик на лојалност, јер ако те рођени син избацује из куће, назива те qрвом, претпостављам да не можеш да осећаш љубав према таквом створењу ... или можеш ...

Кажем, нисам висио у тој соби, заударала је на ђавола, али имам неких успомена ...
Рецимо сређивање гангренозних ногу, са све рукавицама и маказама за тепих ... да ... прогањало ме је то дуго ... кад лежиш поред женке у кревету па ти мирис њеног цветића врати сећање на мирис из те собе ...

Друга соба беше другачија ... Осећала се плесан, али ...
Ту сам проводио време када нисам могао да будем напољу.
Књиге су те које су се устајале. Узимао сам једну по једну са полица и читао ... Џејн Ејр, партизанске приче, Добрица Ћосић, Кама Сутра ...
Ту су живели моја баба и њени лекови. Знам цео репертоар који је пила, јер сам их често убацивао у свој организам ... Тродони, бенсендини, разни "азепами" етц ...
Било је и пуно свећа ... или су ми остале у памћењу због сахрана и помена који су уследили ...
Ту је стајао и њен ковчег кад је умрла ... Нисам смео да уђем. Не због страха од смрти, него због људи ... Било их је превише и накривили су лица симулирајући тугу.
Било је и четрдесетак флаша ракије. Ујакова јетра се облизивала помишљајући на долазеће дане, али није дочекала да саспе све то у себе ...

Био сам ту последњег дана. Гледао сам је у лице. Изобличило се, тако страшно подсетило на моје лице непосредно после рођења ... И поглед ... као код бебе ... знаш кад је неко апсолутно несвестан шта се дешава око њега ...
По тим селима постоји неки глупи кондекс да се стално нешто крије ... Тако сам случајно сазнао за неки рак, за желудац и неки шит на њему који се погоршао ... А то је ваљда нормално кад те гризу читавог живота ... Кад си нико и ништа ... Србија је пуна тога, пуна несрећних мајки и дегенерисаних синова ...

Нисам плакао на сахрани, мада ме је та жена осећала ... не кажем разумела, јер је била из другог света ... али знаш ... кад се увуче немир, кад дођеш до оног последњег стадијума, оног иза очаја ... она је то осећала. Жена без основне школе, са животом који јој је неко други одредио ... Мислим, јури те свекар (како одвратна реч) секиром да те убије ...
Или одрасте вас 9 у једној соби ... Или ти дође Немац, па четник, па партизан ... све странци са деформисаним лицима ...

Због недостатка простора на сеоском гробљу, морали су да је сахране преко покојног мужа, а овог ујака су сахранили преко тог свекра што је волео секире и ракију а мрзео женски свет ...
Сачекао сам да прођу ти помени, да се заборави, да гроб зарасте, па сам почео да долазим ту ... У почетку сам носио и свећу, сад сам престао ...
Временом сам почео и да разумем зашто сам толико мрзео тог ујака ... Не због идиотизама које је правио, не ... Ја сам неосетљив за туђе патње, признајем да ми је жао деце која пате, али и то ће проћи ...
Мрзео сам га јер је представљао једну условљеност ...
Један ђавољи ген који се увек враћа да те подсети ко си и шта си ...
Тако је било са свим мушкарцима са те мајчине линије ... Појави се нада, будућност, а онда крене самоуништавање ... разарање, тражење бесвести, да престанеш да осећаш ...

Не волим да се туширам јер стално гледам своје ноге док то радим ... Поредим ту слику са сликом оних гангренозних ногу из свог памћења ... Поредим своје пијано лице са лицем оне свиње ...
Знаш ... једног дана радиш на себи, размишљаш о неким бољим стварима, а следећег дана већ успостављаш најгору рутину ...

Тако је и све што сам писао овде била једна лаж.
Не знам како се десило да сам толико застранио ... Изгубио контролу над животом.
Стално се враћам и покушавам да нађем ту тачку ... Имам одлично памћење, сећам се свега ... Првог суочавања са смрћу, спознаје да живиш са људима који не трпе једно друго ...

Сви су причали да ћу да будем срећан и богат кад порастем, и ја сам веровао у то ...

http://i30.servimg.com/u/f30/12/50/61/40/j10.jpg" />

Иако изгледа као мали холограм са холограмским смехом, није био такав ...
Био је ту и много касније, чувао је љубав, просуо је по првој која га је погледала ...
И смејао јој се ...

А кад је ујак умро, нисам сакривао гађење ...
Нализао сам се ракије и узео неке његове таблете, однео кући ...
Извукао сам их из џепа, отворио, спустио их у шаку ... Дуго гледао ...
Мислио сам како ће ми лепо лећи преко овог алкохола ...
И он је то волео.

Проблем је што никад нисам добијао митске битке у животу ... Онда сам спустио критеријуме.
Мислио сам да сигурно идем у пакао ако их прогутам ... Не онај Пакао који пропагира Црква ... не, овај на земљи ...

И нисам их прогутао.
Бацио сам их у смеће.
Знао сам одмах да нећу да их прогутам.
Али желео сам да победим, тад и ту, желео сам да себи омогућим избор.

Што кажу људи- да оставим одшкринута врата ...