Има нешто у томе...

Day 984, 13:32 • Published in Serbia Serbia • by tech X

Један у два милиона цветова на овој нашој ливади.



Рањених листова које би помало пуштао да расту само да би показао да је цвет, тек толико да се зна да је још жив. Од осиних убода, са тугом прекривених рана, није показивао лепоту своју. Издвојен. Самодовољан. Да би сачувао свој мали цветић изникао из корења свог.

Пуштао је понекад мирис да би и други цветови и пчеле знали да је ту. Тек толико да би чинио компактност са ливадом.

Има нешто у томе што ме нећеш...

Пчела је имала сваки дан радни задатак. Ни лак ни тежак. Пчелин. Навикнута на исти. И почела је да се пита да ли је то једина сврсисходност. Да подмирује своје цветове зарад своје кошнице.



Размишљајући о свом кратком животу и сводивши своју животну рачуницу, набасала је на цвет. Испрва у пролазу. Питала за смер ветра, о киши која се спрема. И мудро је одговарао на свако њено питање. Па чак и о цветићу.

...Нешто чему сам не знаш име...

А могла је да лети и другим смером. Привукле су је речи. И цвету су пријале. Да неко обраћа пажњу и на његов свет.

Извиривао је потајно своју круницу сваког јутра да види неће ли наићи. И пчела је пролазила често. У лету саопштавајући нове вести, нова сазнања. Настало је необично пријатељство. Различито од других.

...има нешто у томе што ме нећеш...

Пчела је добила нови залет. За свакодневне задатке, за своје сопствене цветове... И цвет је почео да размишља о пчели. И почео да верује да има још нешто на тој ливади. И да може да га залечи.

....a све значи не заборави ме


И почела је игра. Са зујањем и мирисом... Испрва неприметна, а онда и директна. Игра. Само одблесак правог зарањања у феромоне. Заносно опијајући обоје.

И онда је зујалица стала на латице.. Опијени слатким мирисом, магнетизовани вибрацијама њених крила, прислањали су се једно на друго. И шапутали истину. И једва ју је пустио...

Има нешто у томе што ме нећеш...

Игра је тада престала да буде игра. Стваран и дубок осећај сродности, надања, и прихватања. Да имају своје задатке, али и наду. И жеђ за поновним ослонцем.

Кад год су могли, градили су ослонац. Пчела за свој лет, цвет за свој опстанак. И веровали једно другом. Да могу да помогну једно другом. Да су сродне душе које су се заиста пронашле.

...од те лажи начисто умрећу...

И онда је пчели почело да буде тешко летети. Јер је жељна његових мириса, а захуктали темпо јој недозвољава слетање. И цвету је досадило да се сваки дан отвара. Само за њу. Јер он има своје ране и свог цветића.

Нудила је своју несебичну помоћ свакога дана, у прелетима и у свом тако згуснутом распореду. Давала подршку, патила због незаустављивог темпа њеног живота који јој није давао секунда одушке.

И када је по ко зна који пут сакупљала мед, наишла је на свој цвет како исте речи просипа над другом пчелом...

...има нешто у томе што ме нећеш...

Погурена од бола који је прогутао њена крила, пала је. Видео је њено стропоштавање које је протумачио лошим летењем. Није јој веровао више. Јер га је видела.

Једва се издигла и полетела. Али никад више онако као пре. Пролази поред њега понекад. Кад јој је много тешко. Памтећи само добре ствари. И због тих лепших ствари она мора још да лети...

Јер има свој радни задатак, и своје цветове. А кошница бруји још увек. И тера пчелу у свакодневну борбу са њом самом. Да преживи, да осване и то јутро са цветом.....

...и у томе што ја тебе нећу.


Има нешто у томе

АУТОБОТИ, воли вас ваша тета....