Join the new world

Као и свако јутро, устао сам на време. Ова дисциплинованост ваљда потиче отуда што се плашим туђег тла.

Од када сам дошао на ову непознату теритоју, осећам се другачије. Лионинг ме је променио.

Лионинг и није нека хармонија за живот.Барем није за нас који смо овде непозвано дошли. Сви живимо под шаторима који су разбацани по шумам и ливадама. Гурамо се. Удишемо прљав ваздух, спавамо на распалим креветима.

Тог јутра, као и обично, устао сам први. Пет људи који су са мном делили овај шатор су и даље спавали, али на њиховим лицима као да се видела спремност да свакога тренутка устану. Осврнуо сам се око себе, као и свакога јутра и устао мало да се протегнем. Тачно изнад мог кревета је био један "прозор". То је уствари била рупа на шатору, која је била прекривена наилоном и који се увек померао и једноставно увлачио хладан ваздух у шатор.

Обукао сам се и кренуо по воду, која се за сваких пет шатора довозила у цистернама. Том једном цистерном воде морали смо да располажемо читав дан. Могли смо и да се купамо са том водом, али би она тада трајала само пола сата. Штедели смо колко смо знали. Некад смо чак толико претеривали у штедњи, да нам је остајало по скоро пуна цистерна воде. Сада смо се већ некако и навикли, па тачно знамо ко са колико воде располаже, тако да је скоро увек одмеримо у кап. Наточио сам воду и вратио се поново у шатор.

Ту су ме дочекали сви у истом положају како су ме и испратили, сем што је један мој цимер "почео да се буди". Онако мамуран, прозуклим и уморним гласом, али опет некако умиљато, започео је разговор који је некако био уобичајан за тај период дана:

- Е, друже мој вредни. Увек први устанеш. Па јесте кад најмање радиш. (рекао је то уз смех).
- Да, да. Нисам ја крив што сам се лепо запослио.
- Јес вала. Но јел би ти било тешко да и мени купиш нешто да поједем, пошто знам да увек идеш у ово време да купујеш себи?

Нисам могао да ја одбијем, наравно:
- Ма није ми тешко. Тешко ми је што идем да купујем за себе, а то што треба да купим и теби, то ми чак дође и као нека награда јер ћу да учиним неко добро дело. 🙂
- ( Гласно се насмеја, па онда свестан да ће тако остале да пробуди, прекиде да се смеје и настави тихим гласом) Хвала ти. Скуваћу ти ја кафу када се вратиш.
-Е па таман онда тако. (Рекао сам то, а знао сам да од јутрос нема струје у овим нашим околним шаторима).


Напољу је било доста људи, ипак. Милели су онако између шатора, не журећи никуда, али ипак као да су се нешто успаничили. Отишао сам на пијац, јер је то било једино место где се ишта може купити. Била је то права ратна пијаца. Нигде реда. Једна тезга овде, друга онде, трећа неколико метара даље. Продавци се отимају око купаца.
"Ајмоо, ајмооо. Још само пар хлебова су остали и то оних најлепших."
"Идемо наредоде. Купите хлеб најјефиније"

Приђех до једне тезге, до човека који је најмање викао. Тражио сам два хлеба са шунком.
- Да нећете можда мало кавијара ( Ку 5), делујете мало исцпрљено.
- Не, не. Довољан ће ми бити и тај са шунком (ку 3) .
- У реду господине, како ви кажете. Дођите нам опет.

Чудно је како су се ови људи у потпуности прилагодили новом начину живота. Ја, сваки пут када се вратим у шатор, присетим се топлог дома у срцу Шумадије. Обузме ме нека језа и жеља да се вратим.

За разлику од малопре, сада су сви устали. Свако ради неки свој посао. Била су ту два економиста и који су увек и пре него што се расане, рачунали неке своје приходе и расходе. Ова друга два цимера су у полулежећем положају разговарали о неким безвезним темама. Прво сам пришао ка њима, желећи да се придружим, али сам некако увидео да и нисам за тај разговор. Узео сам и ја папир и оловку и сео поред ове двојице.

На њиховим папирима су били само бројеви. Високе неке цифре. Одузимање дељење, капи зноја које капљу са њихових лица и квасе папир, узнемирени уздах, биле су само неке од карактеристика ових њихових писанија.

На мом папиру само слова. Почињем писање са умором, а завршавам са осмехом.

Дошло је време да кренем на посао...

Наставиће се...