Кад кловнови затиру семе...

Day 837, 09:57 • Published in Serbia Turkey • by Konzervativac




Био једном један кловн. Поштено је живео од свог посла. Петком увече, заједно са осталим дворским лудама, забављао је васколики народ широм Србије. Сви су му се смејали – био је добра дворска луда, добар у свом послу. Њиме је зарађивао за 'леба.


Али кловн је хтео нешто више. Док је испијао чемерно пиво код “Гусана”, мисли су лутале до неслућених даљина. Маштао је о милионима очију, поново упртих у њега, и како клицање замењује њихов смех. Видео је себе као великог маршала, и народ како баца цвеће на њега, док им маше из своје отворене лимузине. Ове мисли су га прогониле. Шкргутао је зубима док је из “Гусана” одлазио породици. Сањао је нови свет, и маршалску униформу. Свет где му се нико не смеје, и сви га поштују. Ма шта поштују... Клањају му се. Сањао је – и досањао.





Дошао је и нови свет. Чучао је негде иза светлуцавог монитора, када га је кловн пронашао. Ерепублик. Социолошка виртуелна теревенка. Затворио је очи, удахнуо дубоко, и начинио свој први клик.


Тамо је брзо био примећен. Заједница је била млада и испребијана, згажена од омиљене дестинације наше мржње. Народ је био бесан. Бес је требало каналисати. Кловн је био најгласнији међу првима. Његова реч се чула. Његова реч се убрзо и слушала. Бесан народ је ударао слепо. Агресор је убрзо клекнуо од тих удараца. Бес се претворио у вихор, еДомовина кренула на пут незадрживог развоја у највећу звер новог света. Бес у народу је носио тај развој.


Кловн је добио своје клицање. Гледали су га с дивљењем. Постао је маршал. Отац нације. Парадигма свега доброг и позитивног. Његовао име се изговарало с поштовањем, његова реч била је важна као далеки Лиаонинг. Живео је свој сан. Једини проблем је био што је кад-тад морао угасити рачунар и поново постати кловн. Сутрадан би чекао нови радни дан...






И нови свет му је донео додатна појављивања на телевизору. И у новинама. Али овај пут се није кревељио као ударен мокром чарапом. И нико му се није смејао. Говорио је полако, самоуверено и државнички. Гледаоци и читаоци се дивили. А у новом свету, народ га волео још више. Задовољно је одлазио на спавање. Чак је и лабудић, после толко времена, поново почео да скаче. Било је лепо носити маршалско ордење тих дана.



Дани су пролазили споро. Маршал је уживао у својој величини. Писао је чланке повремено. А народ к'о народ – априори је сваку његову реч окивао златом.


Али ницали су и нови идоли. Народ је славио њихова имена. Маршалу је то вређало сујету. Сврбели су га ловорови венци око туђих вратова.


Дошао је луди мастурбатор. Писао је смешне текстове и рекао нам да нас волки. Научио нас да можемо да се играмо без икакве мржње, и да се смејемо по цео дан. Да не будемо робови система. Да овде будемо слободни, ако је већ та битка изгубљена у стварном животу. Народ га је обожавао. Маршалу се то није свидео.


“Овај мора постати прах”, гунђао је маршал.


И би прах.


Дошао је Кнез-занесењак. Причао нам у епском стилу о величини наше борбе. Желео је да води отаџбину путем велике славе. Трудио се из петних жила. Његове намере су биле чисте. И отаџбина увек на првом месту. Народ га је обожавао. Маршалу се то није свидео.


“Овај мора постати прах”, гунђао је маршал.


И би прах.


Некако, ствари нису биле исте. Кловн је и даље био маршал, али није то то. На неки начин, све је постало празно. Други људи су водили главну реч. То је једило маршала, као и чињеница да су били јако добри у томе. Успевали су да направе подвиге о којима је он могао само да сања. Права моћје била далеко од његових руку. А и лабудић је поново показивао незаинтересованост. Само је висио као мртвак. О маршалу се размишљало као о лепој успомени. Погледи су били упрти на сасвим другу страну.


Остала му је само његова реч, која се и даље слушала. Наставио је да пише. Овог пута под утицајем беса. У речима се то осећало. Народ се у све већем броју чудио, а онда почео и да негодује. Неки су се и смејали.


“Не, само не њихов смех”, мргодио се маршал. Није веровао да му се то овде дешава.







Борба се настављала узалуд. Чамотиња је постајала све дубља, писане речи све огорченије, смех све гласнији. Али у сопственим очима је највише био маршал.


У свом самољубљу, помислио је да зна да пише стихове. Урадио је то на дан када је мислио да ће имати значаја. Јер овако више није могло. Сан се рушио. Требала му је промена. Имао је само своје речи.


Сео је за рачунар. Кренуо је да куца. Прочитао је шта је написао. Није било добро. Ицепио је тај папир из монитора, и бацио у канту. И тако још једном. Па још једном... Није ишло. Мислио је на смех. Мислио је на проклетнике који му краду сан. Усна је подрхтавала.


“Ма сад ћу да им покажем...”


Бес није бирао. Увреда, лаж, пљување... Маршал је дивљао по електронском папиру. Нема више фолирања.


“Хтели сте кварну игру? Сад ћете видети како маршал дере јарца... Семе ћу вам затрети. А кад ме буду питали за огавност коју пишем – ја ћу да се правим луд...”


Маршалова песмица данас уместо сладоледа. Да је деца слатко полижу.Овај пут без морала. Да ли га је икада и било?



Путуј, мали кловну. Снови су распршени, илузије су разбијене. Нема више маршала, остао је само кловн. Заправо, никада га није ни било. Путуј. Крени путем црне птице, и остави нас све на миру, као што је и он учинио. Заувек. Багро.