Join the new world

Бели или поларни медвед (Ursus maritimus) је медвед који насељава Арктик. Највећи је копнени месојед на свету - већина одраслих мужјака тежи од 300 до 600 килограма, док су женке скоро дупло мање. Крзно је густо и провидно, и често је крем бело обојено. Стога обезбеђује животињи ефикасну камуфлажу приликом лова, међутим, кожа је заправо црне боје. Бели медведи имају кратак реп и малене уши како не би изгубили вишак топлоте, као и релативно малу главу и издужено заоштрено тело погодно за пливање.
Као морски сисар, бели медвед се адаптирао животу на земљи, леду и у води. У свом окружењу је врхунски предатор - углавном се храни фокама, младим моржевима и китовима, иако је спреман да поједе све што може да убије.



Као што већина зна Србија је 19.12.09 доспела на белу шенген листу, популарно звана листа за беле медведе. После много година које проведосмо у, ничим изазваној и тотално неоправданој, изолацији већег ил мањег интензитета. Овиме се отворише врата многим грађанима наше земље који су до тада морали прикупити гомилу докумената, платити не мале таксе и и чекати веће ил још веће редове за предавање истих тих докумената потребних за ту безвезну налепницу у пасошу Републике Србије. Врло чест одговор у неодобреним захтевима је био ФТ1П.

Почетком децембра, одлука о стављању Србије на листу белих медведа је била званична, и тада почиње еуропска еуфорија, од шала на тему "Ко последњи изађе из Србије нек угаси светло", преко паничне куповине авио/аутобуских/возних карата за путовање у неку од земаља ЕУ до прикупљања неопходних пара за време проведено у тим земљама.

Наравно уласком на медвеђу листу, никоме није загарантован улазак у било коју државу, наиме полицијско особље на царинама има дискреционо право да вас врати одакле сте дошли без икаквог објашњења, али вазда се надамо најбољем.



Ни ја нисам одолео тој еуфорији, наиме последњи пут сам у некој од западноевропских земаља без визе био 89е ил 90е године, а у протеклих 20ак година ми се огадило чекање у редовима и прикупљање документације. Пазарих авио карту до Беча, преко једне од наших већих туристичких агенција резервишем хотел и одбројавам.

Дошо је тај дан,Куцнуо је час...

23.12.09

Авион полеће у 8 и 20 што значи да треба дустанем много рано...
Крећемо пут аеродрома, негде око зграде хитне помоћи, осећам да ми нешто фали...
ААААААА
ЛАП ТОП?!
Враћај се назад, зар да пропустим 10ак радних дана у ерепу?? Зар да будем искључен из неког дела свог живота само зато што нисам понео своје парче хардвера, а притом не мислим само на ереп.

У колима палим цигару за цигаром, што због нервозе и евидентног кашњења на чекирање толико и због забране пушења на београдском аеродрому, да бар по нечему будемо који корак испред великог броја земаља ЕУ, јер већина има неку зону ил бар просторију где је омогућено, нама са овим гадним пороком, да смиримо своју глад за никотинским димом.
Чекирање пролази без проблема, а по обичају, седамо у један од кафића да уз кафу дочекамо време за укрцавање.
У просторији предвиђеној за (пр)оверу карата пред улазак у авион чекамо неоправдано дуго, с времена на време на разгласу прозивају једног од путника на лету за Берлин, који је по редоследу био неких 10-20 минута пре мог лета. Да је то неки обичан путник, не би био прозиван толико пута, а његов авион би већ полетео без њега по свом реду вожње, зато начуљих уши не би ли чуо о коме се ради... Ха, због једног од министара садашње српске владе, познатијег по надимку "Дерикожа", мој лет је каснио скоро пола сата, а моја позадина оста слеђена на столици у просторији која се не греје, ипак је криза у земљи и не трeба расипати енергију на свашта.

Лет ко лет, оно што је интересантно тек ме чека.
Излазим из авиона, аутобусом стижем до главне зграде и стајем у ред резервисан за држављане земаља ван еуропске уније. "Други ред се креће брже", је један од Марфијевих закона који сам много пута проверио у свом животу, и овај пут се показао као тачан. На измаку свог стрпљења, стижем до шалтера где краткокаоса, врло уштогљена и намрштена тета чека да ја протурим свој гланц нов пасош, очекујући да ће да уследи салва питања ГДЕ, ШТА, КАКО, ЗАШТО на немачком, ил бар лошем енглеском језику, чепркајући по својој торби у потрази за ваучером хотела, доказом о познаницима који живе и раде у Бечу претурањем по новчанику да прикажем своје кредитне картице и неопходан кеш за трошак у њиовој држави, и све очекујући одговор ФТ1П, подижем главу и видим пасош испред себе. Са мешавином страха и неверице узех са шалтера пасош вртећи странице крећем према излазу. Уздах олакшања...

http://somokon.com/erep/hitcounter.png">

Изненађење прво
Лавеж паса. Још нисам напустио зграду аеродрома, а пси се шетају са својим газдама на повоцима, али ипак то су, бре, четвороножне животиње... ОМГ
Долазим до једног од многобројних шалтера такси служби размишљајући који додаберем, жути, зелени, овај, онај. Одлука пада лако, најближи шалтер је мој 🙂 Прилазим шалтеру питајући на енглеском језику дал имају неко слободно возило у том тренутку и од пристојне дугокосе црнке сдруге стране шалтера, такође на енглеском језику, добијам потврдан одговор са питањем где желим да идем. После краће конверзације, обавештења о цени услуга превоза, девојка се окрете и на чистом српском језику позва возача који је стајао покрај шалтера, окрете се ка мени и опет на енглеском ме упути у правцу господина у оделу. Уз моје "Thanks" додах још "А могли смо ово и на српском, било би лакше..." девојка се само насмеја. Са возачем је већ била друга прича, одма смо почели на српском 🙂 испричасмо се сити до хотела.

Хотел мали градски, модерне спољашности и ентеријера, део великог светског ланца хотела, 4 звездице, локација одлична, почетак улице са највише разноразних продавница, бутика, кафића, ресторана, у непосредној близини једне од станице метроа. Кључ од собе на трећем спрату улазим у лифт. Мхмм, поред броја 3 стоји знак забране пушења. Већ ми се не свиђа. Врата од собе са истим знаком изнад броја. Улазим у собу остављам кофере и брзо, трк, назад на рецепцију. Набацујем осмех број 2 и љубазно молим службеницу да ми замени собу, за било коју где је уживање дувана дозвољено. У року од одма добијам собу на седмом спрату 🙂 без оне одвратне забране, која ми ускраћује моје демократски загарантовано право да трујем себе.

После краћег одмора, туширања и пресвлачења, а по приспећу мог пријатеља/кума до хотела крећемо у први обилазак Беча. Прва шетња кроз један од 10 највећих градова ЕУ, се на неко време прекида уласком у једну од старијих посластичарница овог града где, на моје изненађење, после добродошлице и наруџбине на српском језику, добијамо поручено и на кратко разговарамо са сувласницом локала, девојком од 30 и неку годину рођеном војвођанком (новосађанком), која ту живи и ради од времена после бомбардовања Србије. Присећам се речи свога брата који каже да у Бечу нема фирме/кафића/ресторана/продавнице у којој барем један запослени не говори српски или неки језик са простора бивше нам заједничке СФРЈ. Шетњу настављамо до једног од многобројних Christkindlmarkt-а где можете појести неки слаткиш попити неко вруће пиће (пунч или вруће вино), или купити неки сувенир. Таквих маркета/вашара има по целом граду и свуда је неописива гужва, људи грицкају нешто пијуцкају и добро се проводе. Блицеви севају на све стране.

Изненађење друго
Враћајући се то вече метроом на некој од станица уђоше нека два типа, и ту ништа не би било чудно да станицу касније један од њих није требао да изађе...
БАААМ, тресну ме директом у главу ова ЕУ, моје балканско поимање живота, сексуалности, љубави.
Ово није баш призор за пожелети.



За почетак неке основне ствари о Бечу (преузето са wikipedije)

Беч (нем. Wien, мађ. Bécs, енгл. Vienna, фр. Vienne, чеш. Vídeň, слов. Viedeň, слв. Dunaj, итал. Vienna) је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије. Град лежи на Дунаву у најисточнијем делу Аустрије недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком, на раскршћу путних праваца север-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом. Историја Беча почиње пре око 4 миленијума чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свету. Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света. Био је седиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства те Аустроугарске монархије када и достиже свој врхунац крајем XIX века и са око 2 000 000 становника представља четврти град по величини на свету (после Лондона, Париза и Њујорка) и први јужно-немачки град, културно средиште, речну луку, индустријски и трговачки центар повезан са чешким, мађарским и јужнословенским земљама.

Како је Аустрија земља са већинским католичким становништвом, Божић је нерадни дан, не ради ама баш НИШТА!

Изненађење треће
У Бечу за Божић ни семафори не раде...

Један од ретких ресторана који ради је ресторан у самом центру града основан још у XIV веку. Наравно да је гужва била ненормална, и за госте који нису имали резервацију чекање на место је било веома дуго.

У наредним данима, упознајући историју и дивећи се велелепној архитектури града, обилазимо већину знаменитости Беча. Бечка опера, Албертина, Хофбург... Свакако незаобилазни део обиласка Беча је и Сахер хотел где у врло интересантној атмосфери можете пробати неки од познатих бечких специјалитета, а у овом хотелу вам се пружа јединствена прилика да пробате свежу Сахер торту (оригинал), ванвременски специјалитет први пут направљен 1832 године.

Треба напоменути да је у Бечу основан Универзитет у XIV веку кад је и изграђен већи део готске цркве Светог Стефана (нем. Stephansdom), која у XV веку прераста у катедралу Св. Стефана, године 1556. Беч постаје коначно и седиште императора Светог римског царства чиме су Угарска (Мађарска) и Бохемија (данашња Чешка) дошле под управу Хабсбурговаца.



Такође треба напоменути да се 1813 година у Беч доселио Вук Стефановић Караџић, који је ту живео до своје смрти 1864 године.

У XVIII веку, који се сматра за златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча, долази до потпуне реизградње и реконструкције грађевина и градских целина у стилу барока (Vienna gloriosa), те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун (Schloss Schönbrunn), Лихтенштајн, Шварценберг као и Белведере (Schloss Belvedere).
Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, ултимативно на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.
У време Франца Јозефа I биле су завршене раскошне грађевине попут Бечке државне опере, берзе, парламента, градске скупштине, бечког универзитета, музеја, академија и позоришта.



Дуготрајне и свакодневне шетње по Бечу су на мојим ногама оставиле трагове у виду упале мишића, харддиск на мом нетбуку је почео да кука због огромне количине слика пребачених са фотоапарата и мобилних телефона, а магистрала у мојој глави, због велике количине података почиње да цвили. Треба ми предах...
Предах, у виду одласка у неки од многобројних кафића/ресторана ме уверава у следећу тврдњу, Бечлије веома слично као и Београђани излазе нон-стоп, сваки дан, током целе године, све је пуно. Да се разумемо, иако у Бечу има мнооого угоститељских објеката, сви су пуни, од раног јутра до касно у ноћ. Гужва по клубовима је сваки дан, осим можда понедељком, а најинтересантније ми је да људи сасвим регуларно кад пођу на посао сврате у неки од кафића да попију нешто, а онда на некој од пауза опет сврате да попију ил поједу нешто, и наравно после посла, опет сврате да попију нешто, после ручка, пре и после вечере, а онда у провод (или је можда то мени само тако изгледало)...

У обиласцима и упознавању града, време протиче веома брза, практично лети лети, а и зими. Уобичајени шаблон из ерепа work/train/fight пренесен на стваран живот у облику спавај/ради/гледај ТВ, се из корена мења, па тако прелази у неки мање шаблонски облик, једини устаљени део је са спавањем и доручком, све остало је било ван сваког плана и програма, како краткорочног, тако и дугорочног. Не могу набројати километре пређене пешке, метроом и колима (овај део "пешке" је био веома болно искуство за мене), нити све шта човек може да обиђе за 10 дана, али могу поменути пар интересантних места.

Бечки кварт музеја, у коме се налази део од преко стотину музеја у Бечу, где вреди посетити Леополд музеј у коме се тренутно одржава изложба "EDVARD MUNCH and the Uncanny" где можете видети једну од верзија (литографију) Мунковог дела "Врисак". Ја сам посетио и музеј архитектуре у чијем одељку је тренутно поставка под именом "Balkanology", о архитектури земаља Балкана, где се обраћа пажња на турбо урбанизам Косова (wtf, бла, бла...), а веома интересантан део поставке су типови надградњи у Београду, између осталих запажено место је добила и кућа покојног команданта СДГ.

Одлазак у забавни парк Пратер, иначе најстарији забавни парк Европе са преко 250 атракција је такође нешто што не би требало пропустити, као ни вожњу на преко 60 метара високом панорамском точку, изграђеном још давне 1897 године.



Палата Шенбрун
Ништа што бих могао да напишем није довољно, треба видети.

Једна од предности функције Императора би била та, да ако помислите да ваше егзотичне животиње и биљке не могу да презиме хладне аустријске зиме, довољно је да пуцнете прстом, voilà.
Надомак палте Шенбрун, налази се бечки зоолошки врт (Tiergarten Schönbrunn Zoo Vienna) који се простире на огромној површини, основан 1752 године као "Империјална менажерија" и представља најстарији зоолошки врт на свету. Један од ретких у коме можете видети велике панде. Одмах поред зоо врта се налази још пар објеката од којих би ја првенствено издвојио кућу палми (Palmenhaus), прелепо здање из 1882 године и кућу пустиње (Wüstenhaus) из 1905 које су заправо ботаничке баште.

Да не помислите да је све интересантно у Бечу веома старо, ту је и део Беча на обали Дунава, који се још зове и "Беч XXI века" где се налазе поред зграда модерне архитектуре још и "Vienna International Centre" у коме је зграда УНа. Збир зграда веома хладног изгледа помножено са ветром који нон-стоп дува дају температуру и до 5 степени нижу него у центру. У ово доба године страшно хладно.

Дани пролазе, нова година се ближи. Новогодишњи дочек препуштам својим домаћинима, неколицини српских јапија, банкара, ИТоваца на привременом раду у иностранству, а моје једино питање је било шта планирате да обучете, знајући њих, који у оделима проводе већи део године, и себе који таква одела, евентуално о свадбама облачим. Одговор је био "лежерно", за мене сасвим ОК, јер то је нешто у чему се најбоље осећам, а и погодно је за све прилике... Скуп свих нас у договорено време ми показује нешто сасвим друго, њихова "лежерна комбинација" се нимало не разликује од њихове свакодневне, то су одела, вечерње хаљине, штиклице, ципелице. Добро, по неко је заборавио кравату. Хмм. Дочек у палати "Palais Auersperg", палата барокног стила изграђена почетком XVIII века са скоро 2000 квадратних метара, пружила је добар провод за преко 1к људи жељних забаве. 3 различита стејџа а следи



Изненађење четврто
Нема народњака...

Мхмм, последњи дочек Нове Године, без бар неке песме народне/турбо/мега/гига/фолк музике је био... ух, давне 90 и неке. Хе хе Шта да се ради, комерцијала чуда чини.
Да се вратимо на провод. Ушавши на први стејџ схватам да моја хели хенсен/тајмзоун/квиксилвер комбинација нимало не одскаче од великог броја присутних, наиме, могло се видети свашта од моје лежерности преко њихове "лежерности" полу-голишавих девојака све до тип-топ сређених и налицканих шминкера, и сви су скакали и играли у ритму музике за плес. Осим обезбеђења, које је уштогљено стајало на стратешким местима, али за разлику од нама блиског окружења, овде није било мрких "саћу да те (к...) бијем" погледа. Сат откуцава поноћ, наравно уз одбројавање, а у поноћ почиње бечки валцер, са шампањцем у рукама сви играју, предиван призор.



Буђење!
После доручка и јутарње кафе (нисам баш сигуран у редослед) идемо у шетњу до маглом окованог Дунава, да бацимо још који поглед на Беч пошто сутра, већ, крећемо назад.
Аеродром, ирски паб, дозвољено пушење... одговара, уз капућино дочекујемо улазак у авион.

БЕОГРАДЕ, БЕОГРАДЕ,
к'о сунце сјаш, горди граде наш,
горди граде наш, вечно наш

Е сад, да не би овај чланак био тотално оф топик, сматрајте претходни део за увод.

Какве све ово има везе са Ерепубликом, питате се ви.
Морам да напоменем да су се за време мога одсуства од активног играња, прешао сам у 2клик на 10ак дана, десиле неке веома занимљиве ствари.
Конгресни избори.
Ово би требало да буде веома занимљив део за нас који смо политички активни у еСрбији, наравно био сам кандидат СКСа у регији Београд, као и увек, и један од противкандидата, је мој вечити противник, а вероватно би себе волео да види као архи-непријатеља деснице у еСрбији, Господин Сумниви у свом чланку "eLudilo" покушава да објасни како и зашто није ушао у конгрес, који га и онако доводи до лудила иако би желео да заседне у једну од фотеља... Цитат из наведеног чланка "Ne možeš ni da zamisliš koliko ja glasova mogu da skupim u zadnjih pet minuta glasanja", ме је навео да помислим да сам извео неке непоштене радње приликом тих избора, иако дневно на интернету проводим између 10 и 15 минута.
"Sumnivi, meni se čini da ćeš za mesec dana opet da imaš mogućnost da prođeš kroz sve ovo ali ovog puta da 5 minuta ne ponište sve ono što se uložilo u 23 sata i 55 minuta. Živi bili pa videli." је један од коментара у демагошком маниру, где потписник, dr.doom објашњава како је ипак његових 23 сата и 55 минута, вероватно оставило јачи утисак него нечијих 24 сата.
Мала напомена за све који нису знали, избори трају свих 24 (двадесет четири) сата.

Друга ствар која је на мене оставила огроман утисак је нестајање еСловеније са мапе есвета. Могу само да кажем ШТЕТА.

Трећа ствар за то време је Индонежански губитак хај-ајрон регије, и ту могу да кажем ШТЕТА.

Идеја која ми је пала на памет, а морам да нагласим да се нисам претерано бавио том тематиком, би била заузимање простора еАустрије, сад видех да имају један хај регион, и само 2 МППа - никакав проблем.



Могли би да кренемо овим путем
Славонија па Северо-западна Хрватска такође а затим прелазимо у еСловенију и ослобађамо је целу, па онда на еАустрију и порбљавамо/анектирамо све територије...

Можда је ово и могуће...


Свим православним верницима желим срећан Божић


Приликом посете Бечу није повређен нити један бели медвед

Пушење је штетно по здравље



ваш еуроскептик
и
сасвим случајни туриста

purebg