Prica o... [2. deo]

Day 1,758, 06:07 • Published in Serbia Serbia • by Simonovic94

Prvi deo
Nastavak...


Ta kuca, ona nije bila ni nalik onim koje je vidjao do sada, zidovi su bili bele boje a sare su bile su duboku urezane bez greske kao da su je radili majsotri sa svih strana sveta.
Ulaz je bio malo specifican, vrata su bila od ciste orahovine, lepo izglacane gde su se zraci sunca odbijali, a na uglancanoj povrsini bi se ocrtavalo lice ovog mladog decaka.
Povrh svega na ovoj beloj ,kao sredina hleba, kuci crvenili su crepovi tako zbijeni kao da su bili nalazeni pokraj puta a ne kao da ih je neko placao.
Kao ostrvo i okolo njega more, najostrije i najlepse tarabe razdavajale su ovu kucu od ostalih u gradu. Decak onako sav u cudu krenu ka vratima ove kuce ne bi li usao unutra i razgledao malo enterijer ove gradjevine.
Uplasenim i blagim korakom ,kao da ga je toliko bilo strah da nista ne isrlja, priblizi se vratima.
U trenutku kada njegova hrapava ruka puna zuljeva krenu ka bravi ,do tada nevidjene, braon boje, kvaka se pomeri na dole i sa druge strane ovih velikih vrata pojavi se neki covek odeven u crnom kaputu sa crnim, od mnogo ribanja, sjajnim cizmama.



U decakovim zenicama je stajala licnost koja je predstavljala najvecu kontrast na koju je ovaj mladic naisao. Kao da je sam shvatio, koleno mu se savi i boso stopalo krenu unazad a zatim nagli okret njegovog vitkog i koscatog tela i decak je opet imao pogled na one stare i ofucane kuce... Krenuo je nazad...
Blizila se noc, vec sve kokosi su bile u svojim kokosinjcima i sva deca iz ovih uskih ulica su otisla u kuce. Pokupivsi neki brasnjivi dzak ispod nekog prozora priblizi se svom mestu u onom istom jarku i postavi dzak na zelenu travu koja se jos uvek nije ispravila od jucerasnjeg spavanja. Kao prah, na jednom se oko decakovog tela uzdize na kratko beli oblak od ostatka brasna. Legao je. U nedostatku duzine dzaka glava mu pade na deo trave a pogled se uperi u nebo sa bezbroj zvezda i svetlucavi mesec.



-Zbog cega ljudi ne zive isto onako kao sto sve zvezde sjaje? -Zbog cega mi ljudi moramo da se izdajamo od prirode kada je i prirodu i nas stvorio Bog a priroda zivi u takvom sihronizovanom miru i tisini, ona se pomera kako vetar duva, zeleni i zuti kako sunce sija a raste kako kisa pada...
Bezbor pitanja mucilo je decaka, bezbroj pitanja a ni jedan odgovor.
U glavu mu se vrzmala ona bela kuca i one crne cizme onog gospodina ali bas kao i uvek negde na polovini tog razmisljanja kapci mu se spustise i decko se uspava. Sledeceg jutra poj raznih ptica probudi decaka, on ode do najblizeg bunara, razmota konopac i baci kofu ne bi li izvadio malo vode umio se i utolio zedj njom.



Mladic vise nije bio zedan ali nije ni imao vise onaj zlatni dukat te je ostao gladan. U takvom stanju setao kroz ulicu sutirajuci male kamencice na koje je nailazio.
-Dodji mali, dodji necu ti nista... Ove reci izlazile su iz hrapavih ustiju belobradog starca naslonjenog na vlazni zid sacinjen od trske.
-Sedi.
Decak nije video gde i taman da krene da sede na suvu zemlju, starac pomeri svoj dugi pocepani mantil i decak ugleda tronosku. Istog momenta doseti se onog starca koga je juce ugledao a pogled koji je posvedocio da je starc bez nogu uveri se da je to on.
-Hvala starce.
Decaku zaigra srce a beonjace se navlazise suzama.
Starcu se pomeri brk a zatim levom rukom odnekle izvuce krisku hleba premazanu mascu sa malo soli preko nje.
-Uzmi, znam da si gladan, vidim da si nov u ovom mracnom gradu.
-Jedi, hajde jedi, trebace ti.
Decak jeste bio vrlo gladan ali je vise bio potresen dobrotom ovog starca koga je video jedva dva puta...
-Hvala zaista, n..ne znam kako da vam oduzim, hvala veliko!
Posle nepunog minuta, koliko je ogladnelom decaku trebalo da pojede krisku, i starac i on uperise poglede ka onoj velikoj kuci..
-Da, i ja sam isto kao i ti juce, otisao odande, samo ja sam posle nekilko godina koje sam proveo radeci tamo.
Decak sav srecan i zabezeknut recenicama i gestovima ,koje je odavao ovaj starac, prosto nije mogao da veruje...
Kao da je znao sta ce ga upitati decak, starac izgovori sledece.
-To je kuca glavesine ovog grada, glavesine grada i jos par ljudi koji rade zajedno sa njim. Oni se staraju o gradu, kako oni kazu tako mora biti.
Starac nastavi da prica, -Radio sam tamo za istog glavesinu koji je sada, a onaj covek u crnom kaputu i cizmama me je svakog jutra docekivao, otvarao vrata ali ih i poslednji put zatvorio iza mojih ledja.



Posle duzeg razgovora starc objasni mladicu da je on jak i snazan bas kao sto je i on sam bio, a gradu uvek dobro dodje neko mald, pun elena, zelje za radom, neko dobar bas kao sto je bio ovaj decak.
Naravno, objasnio mu je da je put do tih vrata pun prepreka i napora ali decak je znao da bez truda i znoja nista nece postici. On je zeleo da udje tamo! Njegova zelja se povecala onog momenta kada je saznao koliku moc imaju ljudi iza onih zidova i tu je uvideo sansu da ce mozda uspeti da promeni nesto u ovom tmurnom gradu.
Shvativsi kome da se obrati i pun zahvalnosti prema starcu, pun snage i zelje za promenama u ovom gradu decak ustade sa tronoske, zahvali starcu i krupnim koracima krenu jos jednom prema beloj kuci.
Dok je decak isao starac nemocan da ustane, otpratio ga je pogledom i pomislio -mozes ti to mali...mozes ti to..
Dan postade sve topliji, sunce se nadje bas iznad grada, cuo se zvuk kokodakanja, a deca opet istrcase na uske ulice ovog grada.

Kraj drugog dela.


Pozdrav
Simonovic94