Prica o... [1. deo]

Day 1,754, 05:01 • Published in Serbia Serbia • by Simonovic94


Cuo se zubor, reka je polako proticala pored njegove glave odbijajuci mesecevu svetlost ravno u vec iznemogle ocne kapke koji se jedva drze kao par starih niti na ofucanom mantilu pri rastezanju.
Vec bistra i hladna voda, usla je u cipele koje su poput mravinjaka bile otvorene na sve strane, noge su polako pocele da se smrzavaju i poslednjim atomima snage, ovaj ne tako star covek, pomera ih u visoku travu i polako se priblizavao nekakvom starom prasnjavom putu preko kojeg behu prolazili samo trgovci i to u doba najvece suse kako bi svoju vodu prodali ko zna gde i po ko zna koliko visokoj ceni.




E pa upravo te noci na tom putu ugledao je crveni fenjer ,poput boje krvi, koji je goreo na crnom fijakeru.
-Uooop! Dize se prasina izmedju kopita velikog i jakog lipicanera, ukopa se u mesto.
Iz starog fijakera spusti se covek sa slamnatim sesirom koji bese vec ruznog oblika zbog nedostatka konca koji je trebao da drzi onaj elipsasti oblik. Starac pridje decaku, uvahti ga za bledu ruku i pomoze mu da se popne u fijaker. Decko jedva izusti -Hval... -potom ga savlada umor i utonu u san. Iz nogavica koje su bile vlazne i mokre, kapljale su sitne kapi vodi ,iz one reke gde bio pre nekoliko sati, na dobro oriban i svetlucavi pod unutrasnjosti ovog, tada modernog prevoznog sredstva.

Zraci koji su prolazili kroz ispeglane zavesice ,okacene u unutrasnjosti fijakera na malenim prozorima, probudili su ga, iako mu je sve bilo mutno i dalje, izasao je iz kabine fijakera i seo pored starca. Jak vetar koji je prolazio kroz kosu mladica i praznu sajkacu starca izbistri do sada mutnu sliku ovog decaka.
-Hvala vam na pomoci.
Ovog puta rece mladic razgovetno i bez stajanja. Starac mu se samo nasmesi i nastavi da udara dizginima svog lipicanera kao da se zuri negde. Ovako cutljiv a pun duse i blazenog lica starac je samo posmatrao decaka bez i jedne jedine reci...



-Uoooop! Dobro poznat zvuk i fijaker se opet zaustavi, mladicu je bilo jasno da se ovde zavrsava njegovo putovanje i zahvalivsi se jos jednom starcu, polako sidje iz crne zaprege i sa velikim osmehom na nekih desetak metara od konja mahao je nezaustavljavsi se sve dok je mogao da vidi oce crne kocije koje su odlazile u nepoznatom pravcu ostavljajuci za sobom samo prasinu i trag gumenih i tankih tockova.



Odmah tu iza malog brdasca virile su trske sa krovova, u to vreme, velikih kuca. Ovo je predstavljao “Novi svet” za stranca poput njega.
Usao je u grad neznajuci nikoga, nemavsi pojma kako i na koji nacin funkcionise ovaj grad. Sve sto je video jeste bila pijaca, puno vekni hleba i puno morskih riba. Cinilo mu se da mu je ovaj ulazni deo grada bio jasan, da ljudi zive u slozi i da se pomazu kako bi preziveli.
Ovo je namamilo osmeh na njegovo lice i sa ushicenjem je ocekivao da vidi sta jos ima u ovom nepoznatom gradu.
Kako je isao dublje u grad, ulice su postajale sve uze, a ljudi vise i nisu bili toliko srecni, kao da dolazi neka oluja, kao da se plase necega. Prozori su bili zatvoreni a i ljude koje je vidjao su sedeli na zemlju naslonivsi se na zid svojih kuca koje su imali jedva jednu sobu punu vlage, krovovi bejahu od trske iscupane iz nekih mocvara a ne isecene, jer jelte nije se imalo za srpove i nozeve. Video je i starije ljude koji su sedeli pored tronoske jer nisu imali noge da sednu na stolice.




Oni, ti ljudi, nisu bili svi srecni, nisu bili svi slozni, nisu se svi tako dobro oblacili. Za razliku od bogatih prodavaca na pocetku grada, siromasi su jedva imali za pantalone i polovinu hleba. Ona kriva linija, sa pocetka ulaza u grad, na decakovom licu je sve postajala pravija, naterana mukom i bedom koju je gledao.
Posto nije imao novca legao je u jarak i tu resio da prespava. Sutradan uz pesmu pevca je ustao iz istog. Probudivsi se sa osmehom na licu i velikom dozom srece, sto je i normalno za svakog coveka posle sna, to se rasprstalo na komade kada se setio jucerasnjeg dana... Pognute glave krenuo je na dole, ka drugom kraju grada. Morao je nekako da prezivi a posto nije imao robe da prodaje setio se da ce mozda moci zbog svoje sirove snage da pomogne u pravljenju iste i tako zaradi najamninu od koje bi preziveo. Cuo je galamu koja je dolazila iz jednog ducana i privukao se prozoru. Zeleo je da prisluskuje ali i ne samo to, provirio je svojim znojavim i crnim celom na kraju jednog prozora i video nesto sto je do tada mogao samo da sanja.


U njegovim ocima su zasilaji ti zlatnici koji su stajali na drvenom stolu. Decak ne primetivsi, od silnog ushicenja, ustade a covek koji je sedeo za tim stolom opazi ga na prozru i brzo pokupi sve zlatnike i brzo istca napolje da ga otera mislivsi da je neki lopov u pitanju...
-Ali gospodine, jaaa..jaaa nemam novca, novi sam u gradu znate, radio bih za vas ako zelite za taj jedan zlatnik u stotinama vasih.
Covek bese bogat, u posedu je imao dosta vocnjaka, ribnjaka i zitnih polja a shvativsi i videvsi da decko nema zaista i da nije lopov pristane da ga zaposli kod njega.
Radilo se i radilo citavog dana, sunce je przilo ali jedan zlatnik je bio toliko vazan za decaka da ovaj nije stajao uopste kako bi sto pre stigao do njega. Znoj je kipila sa cela, ruke pune zuljeva od srpa dok je sekao snopove zita a po nogama se motala zelena trava koju je cistio iz ribnjaka...



Na kraju dana, turd se ispatio, da jeste, uzeo je taj zlatnik i kao da je skinuo zvezdu s neba, svoja prva plata. Toliko srecan otrcao je do pijace na pocetku grada i kupio veknu hleba koja je poskupila ali imao je, kupio je hleb i jednu ribu. Vracajuci se niz ulicu zaboravio je na one stare ljude koji sede naslonjeni uz zid ili pak prose pokraj puteljka urasao u korove..
Eh kako sreca moze da te navede na to da sve lose zaboravis, zar ne? Ali decko je imao dusu, znao je kako je to kada se ne jede nekoliko dana, i potrosio citav dukad tj. srebrnjake koji su mu bili vraceni i kupio hleba za nekiko siromasnih ljudi koji ce to podeliti izmedju sebe sto puta bolje nego burzuji.
Punog stomaka nastavio je ulicama grada i odjednom pogled mu ode na gore, glava se ispravi a vrat izduzi. Gledao je otovrenih ustiju veliku kucu, kao da nikada do sada nije video tako nesto visoko i lepo.

Kraj prvog dela.


Pozdrav
Simonovic94