Join the new world

T-34 је био совјетски средњи тенк, често означаван као најбољи и најутицајнији тенк Другог светског рата, иако су каснији тенкови из тог периода имали бољи оклоп и наоружање.[1] Први такав тенк произведен је 1940. у Харкову, а произвођен је до 1958. године. Тенк Т-34 је био основа совјетских оклопних снага током Другог светског рата, а касније је извожен у друге земље. Био је највише произвођен тенк у Другом светском рату и други свих времена након серије Т-54/Т-55.[2] Публикација објављена 1996. је показала да се Т-34 још увек користио у 27 држава.
Т-34 је развијен из БТ серије брзих тенкова и дизајниран је да замени пешадијске тенкове БТ-5 и БТ-7. Када је ушао у серијску производњу 1940. по општим карактеристикама само је совјетски КВ-1 био бољи, али је Т-34 представљао идеално избалансирану комбинацију оклопне заштите, покретљивости и снажног наоружања. На овом тенку је примењен нови, револуционарни концепт оклопне заштите. Захваљујући оклопним плочама постављеним под углом, значајно је повећана ефикасност постојећег оклопа као и могућност рикошета гранате у случају поготка. Дизел-мотор је смањио могућност пожара у случају да тенк буде погођен, а широке гусенице омогућиле су му лако кретање по блату и снегу. У Т-34 је био уграђен топ дуге цеви калибра 76,2 mm који је без проблема могао да избаци из строја било који немачки тенк тог времена. Борбена ефикасност је у почетку патила због незадовољавајуће ергономије у одељку за посаду, недостатка радија и лоше тактичке употребе. Распоред са два човека на топу је захтевао да заповедник буде такође и нишанџија, што је било типично за већину совјетских тенкова из тог времена; ово се показало слабијим од немачког распореда са тројицом људи (заповедник, нишанџија и пунилац). У тренутку немачког напада на СССР било је произведено укупно 1.225 тенкова овог типа.



Дизајн и конструкција тенка су били константно унапређивани током рата да би се побољшала ефикасност и смањили трошкови, што је омогућило производњу већег броја тенкова. Почетком 1944. уведен је Т-34-85 са моћнијим топом од 85 mm који су опслуживала тројица. До краја рата, разноврсни и јефтини тенкови Т-34 су заменили многе лаке и тешке тенкове у служби и бројали су већину произведених совјетских тенкова у рату. Његов еволуциони развој је водио директно до Т-54/Т-55 серије тенкова, који су се производили до 1981. и који се још увек користе.



Развој
Совјетски тенк Т-34 произведен је у фабрици локомотива Коминтерна у Харкову. На развоју овог тенка радио је млади руски инжењер Михаил Кошкин који је 1936. године пребачен у фабрику Коминтерна као главни пројектант.[3] Ова фабрика је била задужена за константну модернизацију БТ тенкова (тзв. брзоходни тенкови који су могли да се крећу и без гусеница што им је омогућило да на путу развију велике брзине). Искуства из Шпанског грађанског рата су показала да су наоружање и оклоп руског тенка БТ недовољни да би могао успешно да се супротстави новим моделима тенкова чија је производња већ почела у неким европским земљама. Због тога је 1937. године фабрика добила задатак да пројектује нови средњи тенк, такође са могућношћу кретања и на гусеницама и на точковима као и БТ. Прототип, који је носио ознаку А-20, завршен је новембра исте године. Нови средњи тенк био је тежак 17,7 t и био је наоружан топом калибра 45 mm. Оклоп је био постављен под великим углом, што ће касније бити једна од главних карактеристика тенка Т-34. А-20 је био први у серији тзв. тенкова отпорних на гранате. Шасија је била иста као и код БТ модела, али са мањим изменама. Убрзо је произведен и модел А-30 који је био наоружан топом калибра 76,2 mm.



Кошкин је убрзо дошао до закључка да је инсистирање на могућности да руски тенкови могу да се крећу и без гусеница погрешно. Црвена армија је врло ретко користила могућност да БТ тенкове употребљава без гусеница, а овакав дизајн је додатно компликовао процес производње и наметао је одређена ограничења у погледу максималне тежине. Због тога је предложио конструисање новог тенка који ће се кретати искључиво на гусеницама. Нови модел носио је ознаку А-32 (касније Т-32). Главни војни комитет Совјетског Савеза дозволио је конструисање модела А-32, али није одустао од идеје коришћења тенка са могућношћу кретања и на точковима. Зато је затражено да се А-20 и А-32 упоредно тестирају. Оба прототипа произведена су 1939. године у Харкову и представљена су Управи за оклопне снаге. Управа је предложила да се на моделу Т-32 појачају оклопна заштита и главно наоружање. Нови модел на којем су извршене ове модификације добио је ознаку Т-34.



Због озбиљне међународне ситуације Главни војни комитет Совјетског Савеза је, након завршетка прототипа 19. децембра 1939. године прихватио увођење Т-34 као основног оклопног возила у наоружању совјетских снага. Пред крај јануара 1940. године произведен је први серијски Т-34. Током фебруара исте године два примерка овог тенка прошла су строга теренска испитивања под надзором самог Кошкина. Крајем јуна 1940. године завршена је израда производних нацрта и започела је серијска производња Т-34. С обзиром на то да се Кошкин у међувремену разболео, пројекат је преузео Александар Морозов.
Између 1940. и 1944. године произведено је скоро 36.000 комада Т-34. Од 1944. до 1945. године произведено је и 23.000 комада модела Т-34/85. После рата Т-34 није више масовно произвођен, али је до 1946. године произведено преко 2.000 комада. Производња Т-34 је поново покренута 1951. године у Пољској и Чехословачкој у којима је произведено 1.380 и 3.185 комада модела Т-34/85. Према неким проценама укупно је произведено 65.947 шасија овог тенка које нису употребљене за израду јуришних топова или било које друге варијанте оклопног возила. Многи од ових тенкова учествовали су у сукобима широм планете током Хладног рата.



Борбена ефикасност
Борбена ефикасност совјетског тенка Т-34 на почетку рата може се оценити на основу његових „чврстих“ и „меких“ карактеристика, с тим да се под „чврстим“ карактеристикама подразумевају, оклоп, ватрена моћ и покретљивост, док се под „меким“ карактеристикама подразумевају ергономске особине као што су једноставост употребе, прегледност из тенка, распоред посаде и др. Т-34 је имао изванредне „чврсте“ карактеристике, док су „меке“ карактеристике биле лоше.

„Велика тројка“ тј. најважније три карактеристике конструкције тенкова су одувек били оклоп, ватрена моћ и покретљивост. Т-34 је имао изванредан баланс између ова три чиниоца. Модел произведен почетком 1941. године имао је дебео, закошен оклоп који је на средњим растојањима могао да издржи погодак било ког стандардног немачког противтенковског оруђа. Т-34 је могао бити уништен само дејством немачког противавионског топа калибра 88 mm или дејством противтенковског топа калибра 50 mm и краткоцевног топа од 75 mm са малих растојања. Највећи број немачких тенкова током 1941. године није био наоружан топом калибра 75 mm; стандардно наоружање немачких тенкова у то време био је топ калибра 37 mm. Од средине 1942. године Т-34 је постао рањив на побољшана немачка противтенковска оруђа и тако је остало до краја рата, али је његова оклопна заштита била равноправна ако не и боља од оклопне заштите америчког тенка М-4 Шерман и немачког тенка Панцер IV.



По питању ватрене моћи, Т-34 је почетком 1941. године био супериоран у односу на све немачке тенкове. Његов топ калибра 76 mm могао је без проблема да пробије оклоп било ког немачког тенка. Овај топ је поред противоклопне користио и високо-експлозивне гранате којима је дејствовао против меких циљева и непријатељске пешадије. Са увођењем нових немачких тенкова типа Пантер и Тигар у наоружање почетком 1943. године Т-34 је изгубио предност у ватреној моћи коју је до тада уживао. Због тога су совјетски конструктори модификовали куполу тенка и у њу уградили топ калибра 85 mm. Ова модификација није га учинила бољим од нових немачких тенкова, али је граната испаљивана из овог топа могла под одређеним условима и са одређених растојања да пробије оклоп тенкова Пантер и Тигар.

Покретљивост је била велика предност Т-34. Широке гусенице, одлично вешање типа „кристи“ и снажан мотор учинили су га једним од најпокретљивијих и најбржих средњих тенкова у Другом светском рату. Широке гусенице омогућавале су му да се релативно лако креће по блату и дубоком снегу, а широки самоносећи точкови „кристи“ суспензије могли су без проблема да издрже вожњу изван пута и пружали су додатну бочну заштиту.



Одлични чврсти фактори учинили су да Т-34 постави стандарде које ће током Другог светског рата нерадо усвојити чак и немачки конструктори.

Међутим, неки фактори код Т-34 су били изузетно лоши, упркос неким побољшањима током рата. Све верзије овог тенка наоружане топом од 76 mm имале су скучену куполу са два члана посаде. Командир је имао лошу прегледност изван куполе: због поклопца на куполи, који се отварао унапред, био је принуђен да ситуацију на бољном пољу прати кроз један визир и један покретни перископ. Поред командовања тенком, морао је да рукује и главним наоружањем за разлику од немачких, британских и енглеских тенкова који су углавном имали куполе са три члана посаде, командиром, тобџијом и послужиоцем (пуниоцем). Командир који је имао још два члана посаде у куполи могао је у потпуности да се посвети свом задатку. Овај недостатак исправљен је у моделу Т-34/85 који је имао куполу са три члана посаде



Прегледност са позиције возача је такође била лоша. Поједини возачи су чак пријавили да им је оптика била толико лоша да су током битке увек држали поклопац на предњој плочи мало одшкринут како би видели терен испред себе. Овај недостатак је представљао велико тактичко ограничење употребе Т-34 зато што возачи нису могли да користе конфигурацију терена у своју корист. Пунилац је такође имао веома тежак посао зато што купола није имала корпу (под куполе који се окреће заједно са њом и у којој су смештени чланови посаде). Сличан проблем постојао је и код неких савезничких тенкова као што је М3 Стјуарт. Под тенка био је покривен сандуцима са гранатама. У тенку је постојало 9 граната спремних за употребу, смештених у бочним носачима борбеног одељења. Након што би ових 9 граната било потрошено, послужилац је морао да вади гранате из сандука на поду што је знатно успоравало брзину паљбе.

Додатни фактори који су умањили почетни утицај Т-34 на бојном бољу били су лоше стање у руководству армије, неразвијена тактика употребе тенковских јединица и лош систем обуке, што је све била последица Стаљинових чистки у Црвеном армији током 1930-их година. Многе тенковске посаде ишле су у борбу само уз основну војничку обуку и 72 сата проведена у учионици. Ови проблеми додатно су повећани лошим ергономским особинама тенка као и недостатком радија без којег се није могла замислити координација напада тенковских јединица. Немачки тенкисти веома брзо су схватили да совјетски тенковски напади долазе у крутим формацијама и без искоришћавања предности терена. До 1943-44. године ови недостаци су у великој мери отклоњени.



Основне карактеристике

-Земља порекла- Совјетски Савез
-Намена- средњи тенк
-Уведен у употребу- 1940.
-Први корисник- Црвена армија
-Број примерака- 84.070
-Брзина на путу- 56 km/h
-Брзина ван пута- 26 km/h
-Досег- 465 km

Димензије и маса

-Дужина 6,75 m
-Ширина 3,00 m
-Висина 2,45 m
-Тежина 27,9 t

Опрема

-Главно наоружање-76.2 mm F-34
-Споредно наоружање- 2 × 7.62 mm митраљези
-Оклоп- 45/45/45 mm
-Мотор- дизел- мотор V-2
-Снага (КС)- 480 КС
-Снага (kW)- 373 kW



[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=eO9CBF3D1sQ[/youtube]

ајмо командоси на 1000 пратилаца. хвала