Join the new world

“Historia est magistra vitae” – историја је учитељица живота, говорили су стари Латини мада је позната и изрека да историју пишу победници. Непознавање своје прошлости коју су нам у аманет оставили наши преци својим жртвовањем, постигнућима и тековинама је поразно. Народ који се одриче своје прошлости је осуђен на нестајање.

Проблем је настао када су Срби направили кућу на самом друму где су пролазили многи освајачи. Кућа је разарана па поново грађена. Много жртава је пало за слободу. Црква је била кохезиони елемент који је окупљао народ и давао наду. И Срби, опсташе иако бројчано десетковани. Тако мали, наводно потомци прљавих, злих, крволочних, неписмених Словена, изнедрише врхунске светске научнике, сликаре, књижевнике, спортисте...

Зато је за сваку осуду заборављање појединих великана који су задужили своја покољења својим делањем. Историчари – припадници српског народа, на спомен на неког Великана рећи ће: „они су познати историјској науци“. Тачно, познати су уском кругу историчара али не и широким народним масама. Нема их у школским уџбеницима о њима мало или нимало има говора у средствима јавног информисања. А заслужују, и те како да се о њима зна и да се њима српски народ поноси. Овде ћемо писати управо о овим, заборављеним великанима.

После размишљања одакле да кренем одлучио сам да оне који не знају упознам са Србима, генералима Руске царске војске који су се истакли у борбама против Наполеонове Француске 1812. године.

Историјски факти су били да је Наполеон прешао Дњепар 12. Јуна 1812. године када је велика Наполеонова војска ушла на територију Руске империје. У саставу те војске су били Немци, Италијани, Пољаци, Хрвати, Шпанци, Португалци, Холанђани, Белгијанци, Аустријанци, Швајцарци и Данци. Французи су чинили половину тих снага. Њима насупрот је била Руска војска коју су чиниле три армије, бројчано слабије. Користили су тактику „пусте земље“, повлачећи се палили су све за собом, тровали бунаре и остављали пустош. Њима у прилог су ишла и непрегледна пространства и зима.

У Бородинској бици (битка за Москву), најкрвавијој бици Отаџбинског рата у Русији под командом генерала Михаила Кутузова ратовало је 37 генерала од којих су чак десеторица били српског порекла.

У XVIII веку, према неким изворима доселило се око педесет хиљада Срба на просторе данашње Украјине. на позив цара Петра Великог. Ту су организовали насеобине Нова Србија и Славеносрбија. 1812. године се друга и трећа генерација ових досељеника у завидном броју латила оружја у одбрану Русије. Сачуван је и податак да је на самом почетку рата са Наполеоном у Русију пристигао знатан број Срба вичних оружју из Карађорђеве Србије али и других европских земаља.





Михаил Андрејевић Милорадовић (Санкт Петербург, 12. октобар 1771. — Санкт Петербург, 26. децембар 1825), потомак српске племичке породице Милорадовић из Херцеговине. Још као дете, Михаил је уписан у гардисте и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине учио је и у иностранству, прво у Немачкој, а потом у Француској. Био је руски генерал који се истакао у рату у Италији и Швајцарској (1799). Године 1805. Постаје генерал-потпуковник и учествује у бици код Аустерлица под командом генерала Кутузовљева. Истиче се и у Руско-Турским ратовима (1806-1812). Због својих заслуга 1806. године је награђен мачем украшеним дијамантима а 1810. године је унапређен у генерала – пуковника.

Посебно се истакао током Наполеонове инвазије Русије. У бици код Бородина предводио је резервну милицију. Касније је командовао одступницом, која је ометала француско напредовање према Москви.

У бици код Вјазме је победио Французе приликом њиховог повлачења из Русије. Исте године, указом цара Александра I Романова, добио је наследну титулу руског грофа. После тога његов корпус је постао један од најактивнијих у прогањању Наполеонове војске из Русије. У бици код Бауцена 1813, предводио је заштитницу од савезника. Приликом победе код Кулма био је у команди руско-пруског корпуса, којега је предводио и у бици код Лајпцига. Током 1814, командовао је савезничким контингентом у Холандији.

Од 1818. до смрти је био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гардијског корпуса. Приликом устанка декабриста* 26. децембра 1825, кренуо је да смири декабристичке официре на Сенатском тргу. Пошто је био јако популаран замало је успео да смири устанак, када га је убио један од радикалних побуњеника Петар Каховски.

---

* Декабристи (рус. Декабристы) били су припадници руског племићког опозиционог покрета, чланови тајних друштава и организатори побуне против царског режима у децембру 1825. године. Име су добили по мјесецу децембру (рус. Декабрь).

---

Михаилов чукундеда Илија Милорадовић, наследник угледних Милорадовића чија је задужбина познати српски манастир Житомислић у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром почетком 17. века одлази у Русију.

Према речима архимандрита Нићифора Дучића, Милорадовићи су емигрирали јер "породица вјером није хтела да преврне, па је радије пристала да тужна срца напусти своју отаџбину".


Преци Ђорђа Арсенијевића дошли су из Црне Горе, од неког Дабе, чији се син Манојло, почетком 18. Века населио на само ушће Мораве у Дунав. Имао је 11 синова и 4 кћери. Пред најездом Турака селе се у Вршац. Због заслуга у одбрани Вршца од Турака добио је од аустријског генерала Енгесхофена повељу у којој је ослобођен свих дажбина Царевини и постаје племић. У тој повељи је име Манојло преведено у Емануел па су се сви његови потомци тако и презивали.

Са 14 година се прикључио добровољачким јединицама пуковника Михаила Михаљевића као делом Аустријских снага у борбама против Турака где није активније учествовао у самим борбама. Ту је стекао чин каплара.

У Осијеку се прикључује Српском пуку који под командом пуковника Михаљевића креће у рат против Француских револуционара. У тим борбама је показао изузетну храброст и више пута бива рањаван.

Како је доликовало затражио је од аустријског цара Леополда II спахилук. Не само што га је заслужио у дотадашњим војевањима, него му је то следовало због племићке титуле коју је наследио од оца.

Пошто није добио жељени спахилук одлази у Русију, где је брзо запао за око цару, Павлу II, и постао његов миљеник и капетан Царске гарде. За три године муњевито напредује и постаје пуковник.


Године 1802. Именован је за команданта Кијевског пука. Први руски орден за храброст је добио после жестоке битке код Полтуског, 1806. Године. Следеће године, у бици код Гуштата, када је његов пук потпуно уништио француску предходницу, зарадио је Орден светог Владимира, а већ после наредног боја и Орден свете Ане.

Када је Наполеонова полумилионска армада прешла Њемен 1812. године са својим Кијевским драгонским пуком је придодат армији кнеза Батрагиона. Поверена му је команда над целокупном коњицон са задатком да омета напредовање Француза пред одсудну Бородинску битку. Због успеха у тим активностима добио је још један орден.

У бици код Бородина, штитећи јединице кнеза Багратиона, рањен је у груди. Након опоравка додељен је старом лисцу Кутузову који га је одмах унапредио у чин генерал-мајора и поставио за команданта Летећег корпуса који је гонио обезглављене Французе. У чувеној Бици народа код Лајпцига, 16–18. октобра 1813, заробио је француског маршала Жака Лористона, и врло брзо ушао у центар Париза где му се код дворца Тиљери предала Национална гарда. После је именован за губернатора Кавказа који је успео да припоји Русији.

По неким изворима пореклом из Славеносербије, дочекао је Наполеонову армију као искусан ратник који је одавно заслужио пензију и миран живот. Догађаји 1812. године приморали су га да се поново лати оружја. Последњи писани трагови о њему потичу из 1813. године и казују да је умро са чизмама на ногама.

Јован Шевић се супротстављао развојачењу Поморишке војне крајине. Када је постало јасно да ће Поморишка и Потиска крајина бити распуштене, одлучио је да емигрира у Русију. Био један од првих високих официра који је новембра 1750. године напустио Хабзбуршку монархију и прешао у Русију, чиме је покренут талас миграција.
Јелисавета је Шевићу даровала чин генерала са правом да именује себи потчињене официре који би му се придружили у емиграцији. Половином 18. века је предводио сеобу Срба у Русију. Колонисти су се населили у област која ће по Шерићевом предлогу бити названа Славеносрбија. Шевић је био начелу групе од 3000 Срба који су се населили у долини реке Северски Доњец. Група коју је Шевић предводио била је друга група српских емиграната у Русију. Прву је предводио Јован Хорват и она се населила на просторе који су једно време називани Новом Србијом.

Крајем 18. И почетком 19. Века многи Шерићеви потомци постали су успешни официри у руској армији.

Потицао је од „српског нижег племства у вечном руском поданству”. У војну службу је ступио 1. маја 1770 године. Надирање Наполеонове армије је дочекао као командант Гардијске коњичке бригаде. После Бородинске битке одликован је био Орденом Св. Ане првог реда. Тридесетог августа 1813. унапређен је у генерал-лајтанта, а непуна два месеца касније погинуо под Лајпцигом, где је и сахрањен.

Његов живот и дело сведоче да Срби у Русији нису заборављали своје порекло и да су несебично помагали свој завичај и отаџбину, материјално али и политички; својим огромним утицајем који су имали на руском двору за дуга времена.

Био је, извесно је, генерал-лајтнант, али података о његовом пореклу и другим догађањима готово да нема. Историчари кажу да је био задужен за добровољачке јединице које су се у народу звале – ополоченци. У рат је ступио већ као старац, искусан генерал с многим одликовањима.


Никола Васиљевић Вујић (1765-1836), у чин генерал-мајора унапређен је крајем новембра 1912. године. Било је то након Бородинске битке у којој се борио за мост на реци Калочи и учествовао у одбрани батерије гласовитог пуковника Николе Рајевског. Учествовао је у крвавој бици за Малојарославец и у боју под Красним. Након битке под Лајпцигом, 1813. године, демобилисао се пред зидинама Париза у чину генерал-лајтананта.

Већ са једанаест година приступио је Хусарској регименти као интедант. Године 1786. унапређен је у ађутанта пребацивањем у трећи батаљон белоруског корпуса; пребачен је 1788. године у украјинску војску, са којом је учествовао у руско-турском рату (1787-1791), био је у биткама Бирлад и Макимени, а за ратне заслуге је унапређен у поручника. Године 1790. истакао се током напада на Исмаил и добио је чин капетана. У рату против Пољске био је у борбама у Лубави, под Дивином, Кобрином, Тирасполом, током напада на Праг када је произведен у чин мајора.

Приликом реформисања ловачког корпуса (под царем Павлом I), нашао се у 11. Јагерском пуку, а 1799. Унапређен је у потпуковника, а 1803. постављен је за команданта ове пуковније. 1806. марширао је против Француза и био у многим биткама, у којима се истакао, због чега је примио Орден Светог Ђорђа 4 степена и Свете Ане 2 степена.

Током руско-шведског рата (1808-1809), након битке код Олофсбија, примио је наређење да заузме Аландска острва са 25. Егерским пуком, које је извршио 31. марта 1808. године. Међутим, слабо опремљена експедиција завршила је поразом. Лишеног помоћи флоте, Вујић је био одсечен од главнине војске и поред очајничког отпора је заробљен. Пошто је у Заробљеништву провео годину и по дана, Вујићу је суђено, и ослобођен је.

12 марта 1812. именован је за команданта 19. Егерског пука, са којим је учествовао у Отаџбинском рату 1812. године. Борио се у Витебску, Смоленску и за борбе у Бородинској бици је унапређен у генерал-мајора. 29. септембра учествовао је у нападу на Вереју, а затим је кренуо у потеру за непријатељем, зашто је награђен златним мачем.

Именован за команданта 3. бригаде 24. пешадијске дивизије, Вујић је у кампањи 1813.-1814. био у саставу Северне армије и учествовао у многим биткама као и напада на Париз, због чега је добио орден Светог Ђорђа 3. степена као и орден Свете Ане 1. степена.

По повратку у Русију, именован је за комаданта 24. пешадијске дивизије, промовисан је у чин генерал-поручника 1824. године, премештен је на место командира 18. пешадијске дивизије.

Умро је 27. марта 1836. у граду Нижину.


Потицао је из редова српског племства. Учествовао је у ратовима са Турцима и Пољацима у време Катарине Велике и учествовао у завери против цара Павла I. Наполеонове ратове је дочекао као генерал-мајор и командант коњице. Постао је чувен захваљујући блиставо изведеном коњичком јуришу на Аустерлицу. Учествовао је у биткама код Бородина, Вјазме и Красног. Током ратова 1813–1814. године унапређен је у генерал-лајтанта. Крај каријере дочекао је као коњички генерал. Сахрањен ја на Смоленском гробљу у Петрограду.


Рођен је у италијанском у граду Анкона. После смрти оца Михајла, као дете стигао је у Русију код мајчиних рођака. С петнаест година већ је обукао мундир руске армије. У време рата с Француском 1912. године његова Друга коњичка дивизија истакла се у Смоленској, Шевардинској, Бородинској и Тарутинској бици, а затим код Малојарославцем и Красним. Због испољене храбрости и промишљености приликом освајања Париза произведен је за генерал-лајтнанта, а 1826. године заслужио је чин и кавалеријског генерала. Годину дана касније, због нарушеног здравља, упокојио се на свом имању у Калушкој губернији.


Симеон Зорић (1743 или 1745—1799) руски генерал и Србин који је био на највишим положајима у руској држави и друштву. Он припада другој генерацији српских досељеника у Русију. Одрастао је у Русији, где је и похађао најпрестижније руске војне школе.

Са девед година био је у Хусарској регименти а са 15 година је имао чин наредника.

У периоду 1769-1770 командовао је редовним јединицама руске војске у руско-турском рату показао је јунаштво у одбрани реке Прут у мају 1770. а у јулу 1770. пао је у турско заробљеништво, у којем је провео 5 година.

Године 1775, враћајући се у Русију, постао је ађутант Потемкина и био је под патронатом Катарине II, 26. новембра исте године је награђен Редом Светог Ђорђа 4. Степена.

Године 1777. Унапређен је у чин генерал-мајора и постављен за комаданта Хусарског пука. У мају 1778. године је изазвао незадовољство царице због неумереног играња карата, а и Потемкиново је исказивао незадовољство. Био је отпуштен са великом надокнадом и насељава се у граду Шклов, где је основао племићку школу финасирајући је сопственим новцем. Позориште које је Зорић такође основао било је веома познато. Катарина је неколико пута посетила Зорића у Шклову.
Био је љубимац царице Катарине Велике, која се преко њега упознала са Србима и Србијом. Учествовао је у једногодишњем рату са Турцима, у коме се истакао храброшћу и вештином командовања. То га је препоручило за сам врх руске војне хијерархије.
После смрти Катарине, Павле I је вратио Зорића у службу, унапредио га је у генерал-поручника и дао Изјумском пуку да командује. Међутим, Зорић се брзо упетљао у финансијске послове пука и 1797. је отпуштен. Монетарне потешкоће и пожар у Шклову, који је скоро потпуно уништио школу, убрзао је његову смрт. Године 1801. ученици школе су пребачени у Москву и где је формиран први московски кадетски корпус.
Његов живот и дело сведоче да Срби у Русији нису заборављали своје порекло и да су несебично помагали свој завичај и отаџбину, материјално али и политички; својим огромним утицајем који су имали на руском двору за дуга времена.

Године 2007. Подигнут је споменик Симону Зорићу у белоруском граду Шклову.


Према неким подацима, потомак је свештеника који се у доба царице Катарине Велике населио у Русију из такозваних пречанских крајева. У време рата командовао је резервним војним снагама у чину генерал-мајора.


Потицао је из старе рисанске грофовске породице која се, према неким изворима, доселила у Боку Которску у доба Немањића. Сачуван је званичан податак да је рођен у Венецији, и да је Србин грчке вероисповести, а да су му оба стрица била у служби руског цара као генерали и дипломате. Верује се и да је рођен у Рисну, јер му је отац Јован био протопрезвитер у тамошњем храму посвећеном Св. Петру и Павлу. Петар је био само један од петорице Ивелића који су постали генерали. У руском Отаџбинском рату 1812. године најпре је командовао Првом, а онда Другом бригадом Седамнаесте пешадијске дивизије. Рањен је у Бородинској бици и био носилац Ордена Св. Ане I и II степена и Ордена Св. Владимира III степена, као и медаље из 1812. године.

Гроф Петар Ивелић ступио је у руску службу 1788. године. Ивелић је командовао бригадом у саставу 17. пјешадијске дивизије. Бригаду су чинили Брестски и Рјазански пук. За вријеме битке налазио се у селу Семјоново. Учествовао је у одбрани батерије Рајевског. Рањен је шрапнелом и метком у раме и контузован је. Иако рањен одбио је да преда команду и напусти положај док год је могао вршити дужност. Тек након трећег рањавања предао је команду. За учешће у Бородинској битки одликован је орденом Св. Владимира III степена.




Сваки тачан одговор носи награду од 200 динара.









Позивамо вас да нам се придружите на каналима Телеграма:

eSrbija: https://t.me/joinchat/FavW40-WU3GvYPZDfMye4A
AirSrbija: https://t.me/joinchat/FavW40jxaUzkfXp9bRYFNQ

Ту ћете из прве руке добити информације о устанцима, ратовима који се пуштају и сл. али и пуно ћаскања и забаве. За млађе играче ту су увек спремни старији и искусни играчи да притекну у помоћ.

Организоване су и наградне игре. Наградни шаховски проблеми на каналима Телеграма!
Шах: https://t.me/erepubliksah


Тим МОС-а