Драгица

Day 5,662, 00:11 Published in Serbia Serbia by Felipe Rivera.

У том маркету, "Шампион" се звао, ради Драгица.
Омања је растом, промуклог гласа.
Долазим тамо у 3, 4 иза поноћи, у 5 изјутра, у један иза поноћи.
Пита ме: "Јел си радио?".
Нема злобе у њој, зато сам је запамтио.
Једном сам изустио да јој кажем: "Благо твојој деци", али сам одустао.
Погрешно би схватила.
А ја видим све, иако је не знам.
Не знам ништа о њој, али знам све, разумеш.
Операција, ћерка на факултету.
Рмбање по њиви.
Све видим, прост свет ме занима.
И они су дошли са звезда али неће упознати вечност.

Иду лагано кроз живот, као животиње.
Програмирани.
Али емитују неку ... То, без злобе.
Ниси напет поред таквих људи.
Не мораш да их слушаш.
Да пратиш, да учествујеш.
Одавно не слушам никога.
Само посматрам.
Слушам свакога, али не садржај.
Слушам боју.
Не слушам свакога, слушам боју одређених људи.
Одређеног бића.
Пратим еволуцију, поразе, ситне кратке радости.
Разочарења.
То посматрам. И памтим.

И она има мајку.
Глас јој је промуклији.

Никад је нисам видео, нити разговарао са њом.
Говори језиком који не разумем.
Али разумем боју.
Иде около и повремено добацује.
Констатује.
Примећује.

Каже: "Немој да га малтретираш".
А мени то није малтретирање, ја само слушам боју.
Игру.
Снове који ће прекратко живети.

А она каже мени
Још само ово,
још само ово,
сад је оно право,
поседујем контролу,
назире се крај.
Тегобе.

Крај неће доћи.
Очи су ти затворене.
Измислила си себи мисију.

Слушам их како слажу речи.
На том језику.
Углавмом се смеју некоме.
Или мени.

То је добро.
Не би ваљало
Да ме схвате озбиљно