Данас је петак

Day 5,140, 22:05 • Published in Serbia Serbia • by Felipe Rivera.

Пре око 3 недеље неком је умро отац.
Био сам на послу кад ми је јавила па сам до краја смене смислио шта ћу да јој кажем ујутру, кад је позовем.
Рекао сам јој: Не брини, видећеш га поново.
Није помогло, плакала је.
Можда није требало ништа да кажем.

Људи не воле да их боли.
Траже начин да отупе.
Смрт реално и није смрт.
Мртав си ако те ја убијем.
Не можеш умрети никако другачије.

Кад ми је баба умрла, сањао сам је после неког времена.
Било је сиво и нешто је теглила.
То сам запамтио.
После више година видео сам јој главу на прозору.
Није умрла одмах.
Кад јој је зарастао гроб у коров, тад је вероватно почела да умире.

Али тад, кад сам је видео у сандуку, тад ми је било јасно.
Да је све то курац.
Да то не може бити крај.

Но тај сан ме плаши.
Имао сам неку романтичну представу да ћу их видети све на неком месту ван овог универзума и да ће то као бити коначни мир.
Брине ме што сам их видео да роптају.
Као што су роптали овде.
Можда опроштаја нема.
Реално, ми смо једина до сада позната хедонистичка створења.
И једина које не тера нагон да буду пичке, него нешто горе.

Нисам хтео о томе да пишем, него како је петак.
И остао је још један дан.
Суботом 3 пута дркам.
Играм игрицу где сам наполеон.
Генерал Раденко.
Око 3 или 5 она позове.
Па заспи.

Прошлог викенда звао сам изјутра.
Чула се њена мајка.
Гласови су им слични.
Језик је неки локални.
Јако лепо звучи.
Од тога се распиздим па се после 2 дана губим, сањарим нешто,једем говна.
Али трећи дан је већ као тај сан.
Бацк то реалиту.
Надам се најгорем, можда ми бог и опрости.
Ја тешко да ћу моћи.