Недељом мучим себе Данас је

Day 4,583, 17:57 • Published in Serbia Pakistan • by Grandmaszter Dio Radenko

двехиљадедвадесета по нечијој калкулацији.

Пре девет година.
У фебруару.
Можда последњег дана јануара.
Тада ми се сестра удавала.
У Београду је била она.
(Или - у београду је била Она.)
Томе се нисам надао, волим да мислим да сам знао да бих
Другачије поступио
Другачије се родио
Све урадио другачије
Орбитирао на том концу

Када сам већ пропао
Годинама касније
Чуо сам за ту физику,
теорију струна или како већ
Паралелних универзума,
паралелних живота који се не додирују

Знам да је лаж јер је мени утешно
То сазнање би мени било утешно
Да се то негде ипак десило
Да сам негде другачије скренуо, разумеш
Победио

Али то је курац.
Зато је то лаж. Није валидно.
Молим вас пренесите им ово, ово је валидна аргументација.
Један орангутан се осећа као говно то побија вашу фину математику

Слушам исту музику деценијама и деценијама
У свим могућим универзумима
Зато је ово истина
Зато је ово стање вечно
Понављајуће

Јер
Да сам тог дана био ту
Поцепало би се то фино ткање Космоса, како га зову
Нешто би се негде запалило
Зашкрипало громогласно.
Нешто би се негде десило, кренуло би да тутњи, пуца
Да се руши.
Нешто би било нарушено.
Порушено.
Наружено.
Све би закочило.
Стало.

Никад се више нигде ништа не би десило.

Не, не
то није смело тако
Улоге су одавно подељене
Твоја је јасна
Предвидива
Претпоставива

А њена је на неком другом месту.
Не додирују се, не смеју се
Додиривати
Јер онда би ово

Имало смисла ...