Join the new world

Пре неки дан.
Тачније у суботу.
Могао сам да погинем.

Али тело је програмирано да тера на своју руку.
Сјећам се, као мали нисам волео да се перем.
Размишљао сам како не би било лепо да ме удари инфаркт негде а да се нисам опрао.
Па сам се тако мотивисао да одем под туш.
После сам схватио да баксузи најдуже живе,
ретко побољевају.

Данас често пожелим да сам мртав, или негде у интергалактичкој прашини.
Раздркан радијацијама, смрадом и гравитацијом.
Кажу да космос смрди на загорело месо.
Тако нешто.

Ја сам патуљак у рупи
а тамо горе се дешава много тога
но превелике су дистанце између објеката
и предуги размаци између дешавања

Моје унутрашње време некако је прилагођено баш томе
А не овоме овде
Од чега стрепимо
Чему се радујемо
И због чега роптамо

Жене су лепа колекција атома
Звуци које испуштају могу бити пријатни
Али углавном су несносни
То је највећа бољка, фалинка код женских хуманоида.
Програмиране су да се увијају и мекећу
Како би разбиле твоју прву линију одбране
У секунди или две

Али матора сам ја дртина
Све сам то прошао
У јавности остао хладан
Кући дркао

Знао сам једну или две
Биле су меке

Једна ми је баш лепо легла
Знао сам да је никад нећу видети
Ни чути

Од познаница њених сам сазнао да не зна да каже "р".
Да се и она гнуша мушког свјета.
Опет, посматрао сам мало и на своју руку.

Била је лепо васпитана.
Обигравала је око мене као дјетенце.
Пропитујући о овоме и ономе.
Пазећи да се не открије.

Сада је сигурно матора.
Не верујем да се парила.
Била је дивна и свежа, пуна сумње
И спутане радости.

"Мучење сумњом".
Прочитао сам ту колекцију речи
Много пре него што сам је упознао.

Никад није изашло на добро.


Гласамо омиљеног