Join the new world

Претходни део:
***Христови ратници Храма***

Напета струна жељно је ишчекивала трзај. Прсти су чврсто стезали врат лука који се повио до пуцања. Струна је треперила поред мог уха. Мирно сам је посматрао. Кретала се око стабала тако грациозно, а опет, тако злокобно. Пратио сам сваки њен корак а она је пратила траг мање дивљачи. Била је ловац и плен. У одсудном тренутку отпустио сам стрелу. Струна је зазујала а ваздух се претворио у вртлог, док су пера на репу учинила да пројектил јури право ка мети. И даље сам задржавао дах, очекујући погодак. Али, провиђењем или пуком случајношћу, лисица је нагло одскочила у страну уз стравичан крик, а стрела је пролетела и нестала у шипражју. Узалудно је било запињати лук поново. Лисица је већ у следећем тренутку побегла у сигурност, остављајући ме да жалим за пропуштеном приликом. А таквих је било и превише у мом животу.

Срце се полако смиривало, подсећајући ме да више нисам младић. Напетост у мишићима је попуштала. Јато птица полетело је из оближњих крошњи уз шуштави звук грана које су наједном ослобођене терета. Ратничка душа никада неће наћи мир. Много је година прошло од мојих ратова. Много непроспаваних ноћи, много заборављених дана, много ожиљака. Чудно је то, али душа не заборавља. Сећања су и даље жива. Сећања на ватру, метал, крв и смрт ме не напуштају. Руке нису заборавиле оружје. Грло није заборавило покличе. А очи нису заборавиле оно што су виделе. Пратећи птице које су се удаљавале, мисли су ми одлутале а ја се на мах нашао окружен својим саборцима уместо стабала. Гробна тишина је заменила шумску буку и свет прошлости био је преда мном.

Коњи су били мирни, већ свикнути на ратне услове. На коњима смо одрастали, доказивали се, побеђивали и бивали поражени. Савршени спој животиње и човека. Бринули смо једни о другима, а Онај који све види и све чује бринуо је о нама. Знао је наше жеље, наше најскровитије тајне, док нас је водио животним путевима, само њему познатим. Лаганим касом пролазили смо теснац. Замисао нашег султана, нека га Бог чува, била је да франачкој војсци приђемо с леђа и тако је ухватимо у замку. Уходе су дојавиле да су хришћани потпуно неупознати са нашим кретањем. Људи су били тихи, уз по коју команду заповедника и звецкање оклопа. Пробијали смо се кроз теснац и маглу, која је пала и сакрила нас. Још један дар Бога, хваљен нека је! Франци неће знати шта их је снашло.

Неодређена мисао пролетела ми је кроз ум. Нисам могао да се концентришем, нити да одвојим поглед, док су се наши први борбени редови повијали као влати траве пред металном чизмом. Зид оклопљених витезова нас је ломио. Долетали су из магле, ти бели ђаволи, са дугим брадама и дугим косама испод шлемова, са горућим црвеним крстом на својим белим прсима, урлајући и просецајући пут кроз теснац. Ратници без људскости, убице без самилости на франачким борбеним коњима, изгледали су као наши најгори кошмари. Мамелуци су били затечени, неспремни да потегну оружје. У блиској борби, наши штитови били су неупотребљиви против тешких мачева и копаља франачких витезова. Ломили су се попут трске.

Успео сам да саберем мисли, дохватио сам лук и прислонио стрелу. Хитац је нестао у магли и прашини која се подигла на попришту битке, неколико десетина корака од мене. Затегао сам опет и отпустио. Сада сам видео како се стрела одбија од оклопа једног од витезова, не наносећи штету. Зов труба је наређивао јуриш. Брзо сам одложио лук и извукао сабљу. Штит сам подигао високо да бих бранио врат и груди од напада копљем. Шутнуо сам свог коња у слабине, а он је знао шта треба да уради. Свом снагом је јурнуо напред, у групи са ратницима који су ме окруживали. Магла нас је заслепела. После неколико тренутака налетео сам на мамелучке коњанике у повлачењу. Они који су преживели ударни талас почели су да панично беже ка зачељу наше несрећне колоне, успут газећи нас који смо надирали. Наш јуриш је био заустављен у месту.

За ратницима у повлачењу наступали су бели витезови, на стотине њих. Убрзо су се наше трубе поново зачуле, али овога пута су звале на бег. Ужас ме је коначно савладао. Био сам сатеран до зида кланца, док су ратници око мене падали под ударцима Франака. Један од њих, у пуном галопу, покушао је да ме прободе копљем. Мој коњ је одскочио у страну а ја сам потурио штит па ме је врх копља само окрзнуо, при том распавши се. Замахнуо сам сабљом на витеза који је у пар корака увежбано зауставио свог коња из трка, али је он одбио мој напад својим штитом а ја сам једва повратио равнотежу, умало испадајући из седла. Силовито сам тргао узде, животиња пода мном је окренула нагло у лево па сам дошао у прилику да поново нападнем. Завитлао сам сабљом из све снаге, циљајући противникова леђа и небрањене делове његовог коња. Победа ми је била на дохват руке. Нисам ни слутио да мамелук и коњ нису били једино савршенство тога дана. Непријатељ се у седлу окренуо, одбацујући неупотребљиво копље и постављајући штит да одбрани себе и своју животињу. Потрес који је пратио ударац истргао ми је оружје из руке, а мене приморао да се браним. Витез је већ налетао дивљим замахом свога мача, расцепивши мој штит на пола. У ковитлацу борбе, неочекивано смо се нашли довољно близу да му кратки бодеж, сакривен унутар мог појаса, хитрим потезом заријем у ребра. Нељудски крик потекао је са његових усана. Визир његовог шлема сакрио је болну гримасу лица, и он се стропоштао са коња у прашину и крв.

Истог трена јурнуо сам кроз процеп између ратника и придружио се бујици бегунаца, у потрази за спасењем. Читава мамелучка армија била је прогоњена. Наши коњи били су бржи од франачких. То нам је спасило животе, али не и част. Још увек сам могао да чујем вапаје рањених који су остали за нама, знајући да им шејтани неће указати милост, завршавајући свој крвнички посао. Срце ми се сламало док смо бежали ка горама Синаја. Магла, дар Оног који све види и све чује, хваљен нека је, сакрила нас је од потере. Али ни магла неће моћи да нас сакрије од његовог гнева...