Личности о којима треба да знате V: Последњи степски ратник
Kheshig
Ласкава титула најбољег војсковође у историји је тема многих расправа које се ретко када заврше продуктивно. Многи ће за најбољег војсковођу узети Александра Великог који је срушио Персијско царство, Јулија Цезара који је у генијалној кампањи срушио моћ Гала, или Наполеона који је једно време држао Европу на коленима. Међутим, ја се не слажем са вама; посебно у вези Александра, јер лично сматрам да би Цезар почистио Александра као метлом. За најбољег војсковођу свих времена номинујем кандидата који је у току свог живота предводио преко 20 похода и победио у 65 битака, успут освојивши више територија него било који други војсковођа у историји.
Довољно за кандидатуру?
Субутај је рођен око 1175. године на територији северно од реке Онон. Његово племе није живело традиционалним животом номада, већ су се бавили занатством и трговином. Субутајев отац је био ковач, што је било веома цењено занимање међу Монголима који су били номади. Стога је Субутај врло рано ступио у службу Џингис-кана, тек са 14 година, пратећи старијег брата Џелмеа који је нешто раније учинио исту ствар. Убрзо је добио задужење стражара улаза у јурту Џингис-кана, ушао у ред кешига (елитна јединица заслужена за одбрану Великог кана) и постао један од његових најближих сарадника.
Субутај није био упознат са номадским начином ратовања и није био „рођен у седлу“ као остали Монголи; стога је био странац који је све морао да научи пажљивим посматрањем. У року од десет година, Субутај је дошао до чина генерала и добио је команду над једним од четири тумена (10,000 војника) монголске војске који се налазио у претходници војске Великог кана. Овај вртоглави успон Субутаја до чина генерала и вође претходнице Великог Кана говоре две ствари: прва, Субутај је био изузетно способан, друга, Џингис-кан је ценио меритократију изнад свега, када је подигао практично странца на тај положај. У „Тајној историји Монгола“ је познат као један од четворица „ратних паса“ Џингис-кана, заједно са Кублајем, Џелмеом и Џебеом.
Прву самосталну команду Субутај је добио 1197. када је имао око 22. године, и то против заклетих непријатеља Монгола – Меркита. Његов задатак је био вођење претходнице и задавање првог удара, али је Субутај имао другачији план. Отишао је сам у камп Меркита претварајући се да је дезертер. Убедио је Мерките да је монголска војска далеко што је навело, иначе опрезне Мерките, да смање број патрола у околини кампа и „спусте гард“.То је омогућило главници војске да готово несметано опколи камп Меркита и оствари лаку победу, у којој су заробљена двојица меркитских команданата. Уместо да се јуришем у претходници овенча славом, Субутај је одлучио да ризиковањем сопственог живота омогући лаку победу својим ратницима и смањи губитке. Претходницом је командовао и 1204. године када су коначно поражени Најмани. У рату против Кине, Субутај је учествовао под командом Џингис-кана па и нису постојале неке веће битке у којима је он био главни фактор, али његов положај тик уз Џингис-кана показује његову важност.
1217. године Субутај је поново походио Мерките које је тешко поразио на реци Чу исте године, и на реци Чем 1219. године. У бици на реци Чем, Субутајева претходница је за собом остављала дечје играчке, да би Меркитима изгледало као да се испред њих повлаче породице у журби и нереду. Резултат те битке можете и сами наслутити.
Субутај је као главнокомандујући (после Џингис-кана, наравно) учествовао у походу на Хорезмију. Његова два тумена (20,000 војника) је напао сам шах Мухамед II са готово троструко бројнијом армијом. Упркос бројности, лево крило шахове војске је сломљено и од заробљавања га је спасао син који је командовао резервом. Иако су се Монголи повукли током ноћи, ова битка је значајно утицала на пад морала самог шаха који је озбиљно почео сумњати у победу над Монголима. Након слома Хорезмије, Субутај је са Џебеом послат са два тумена да зароби Мухамеда II који је бежао ка Каспијском мору. Пошто је у међувремену Мухамед II умро на једном усамљеном острвцету у Каспијском мору, Субутај и Џебе су дошли на идеју да „извиде околне земље“. Поход двојице прекаљених војсковођа се сматра једним од најбољих коњичких похода у историји. Едвард Гибон овај поход описује речима „овако нешто никада није изведено нити покушано“. Прва земља на том путу им је била Грузија. Грузини описују да је командант Монгола био Субутај који је убедио Грузине да су Монголи хришћани тако што су парадирали са крстовима. Ова „хришћанска“ војска се чинила пријатељски настројеном тако да Грузинима није било лако да мобилишу своје снаге за одбрану. Када су то коначно успели да учине, претрпели су страховит пораз. У маниру европског ратовања, Грузини су послали своју тешку коњицу да изврши први (и често одлучујући) удар. Међутим, лака и веома покретна монголска коњица је намамила витезове у замку, где су несрећници побијени до последњег. Грузинска пешадија, без подршке тешке коњице, претрпела је исту судбину.
Међутим, Монголи нису дошли да освајају. Напустили су Грузију и сударили се са Куманима, непријатељима из степа. Субутај је Кумане подмитио златом, а када су Кумани почели да се повлаче, сустигао их је и поразио. Остатак разбијених Кумана се запутио ка руским кнежевинама. Субутај је уверавао Русе да су непријатељи Монгола Кумани, а не они, али узалуд. Према већини извора, Руса и Кумана је било четири пута више од Монгола (80,000 наспрам 20,000). Субутај и Џебе су наредили повлачење које је заправо била варка. Монголи су се повлачили 9 дана, увек намерно тик испред својих прогонитеља, остављајући за собом плен. Деветог дана, када су довољно развукли линије свог непријатеља, Монголи су се изненада окренули и страховито потукли свог непријатеља на реци Калки 1223. године. Међутим, Монголи нису наставили поход ка Русији већ су обишли Каспијско море, успут поразивши Бугаре на Волги. Џебе је умро на повратку у Монголију.
Овај одважни поход је отворио врата Монголима за поход на Европу. Субутај је скупио драгоцене информације о Русији и Европи које ће искористити до максимума у походу на Европу који је започео 1236. године. До тог похода, Субутај је учествовао и у последњем походу Џингис-кана против Тагунта, где је предводио тумен који је потпуно изманеврисао тагунтску војску и ударио је са бока, окончавши тиме побуну Тагунта.
Током 1231. године Монголи су претрпели тежак пораз од династије Ћин,на северу Кине. Субутај, који је у том тренутку водио поход против Кипчака, опозван је и послат у Кину да стабилизује ситуацију. Субутај је открио покушај заседе и покушао да постави своју али је кинески цар био опрезан и није насео. Уследила је дуга и тешка борба у којој су Кинези били приморани на повлачење. Тада је Субутај већи део своје војске разбио на мање тактичке јединице које су нападале на препад кинеску војску, пресецали пут ка престоници Кајфенгу и уништавали залихе. У три одвојене битке, Субутај је поразио војске династије Ћин након чега је започео опсаду престонице Кајфенга. Опсада је била изузетно тешка и трајала је осам месеци. Монголске трупе су одсекле Кајфенг од спољног света, а опсадне линије су биле дугачке скоро 90 километара. После интензивног бомбардовања и уморен глађу, Кајфенг се предао. Убрзо је династија Сонг заузела Кајфенг, али се Субутај вратио, раздвојио њихове армије и поразио их, чиме је започео рат између Монгола и династије Сонг, који ће се завршити потпуним освајањем Кине од стране Монгола. Упркос успесима, Субутај је опозван са похода да се припреми за свој најпознатији поход – поход на Русију и Европу.
На папиру, поход на Русију је предводио Бату, али је главнокомандујући био Субутај. Многи монголски принчеви су били у војсци која је кренула на Русију, укључујући и наследнике свих Џингис-канових синова. Претпоставља се да је Велики кан Огедеј послао Субутаја са њима како би их он научио војној вештини пре своје смрти, пошто је Субутај био у позним годинама. Први су поражени Бугари на Волги, да би први руски град који је био на удару Монгола био Рјазањ. Субутај је наредио да се око опкољеног града направи зид, слично Цезаровој опсади Алезије. Иза тог зида Монголи су подигли опсадне справе и започели стравично бомбардовање града. Испаљивали су разне пројектиле, од експлозивних пуњења до димних бомби. Након тешког бомбардовања, Монголи су изронили испред зидина града са опсадним лествицама и овном за разбијање градске капије. Град је заузет на јуриш и већи део становништва је убијен. Остатак становништва је пуштен, да рашири страх и панику, али и да испразни залихе градова које је тек требало опседати. Једини већи окршај је био на реци Сит и завршен је у корист Монгола. Опсада највећег града и центра Русије, Кијева, започела је у зиму 1240. године. Монголи нису презали од зимских кампања, чак су користили и залеђене реке као ауто-путеве. Пошто су одбили захтеве за предају, Кијев је заузет на јуриш. Заповедник одбране Кијева се толико храбро борио да га је Субутај поштедео, а овај му је заузврат дао драгоцене информације о краљевствима централне Европе.
Опсада Кијева 1240. године
Након пада већине руских кнежевина, Субутај се окренуо централној Европи. Два главна краљевства ове регије су биле Пољска и Угарска. Субутај је поделио војску на пет делова: у северну Пољску под командом Кајдуа и Орде, у јужну Пољску под командом Бајдара, Шибан је упућен у северну Угарску, Гујук у Трансилванију док је главнину војске која је ишла у срце Угарске предводио Субутај са Бату каном. Ови маневри су требали да збуне Европљане који нису могли знати који је напад био главни, али и да их спрече да се уједине у борби против Монгола.
Прешавши Карпате, Субутај се упутио ка Буди где је столовао угарски краљ Бела IV. Упркос недостатку путева и лошем времену, Монголи су прелазили запањујућих 100 километара дневно. Имајући тако мобилну војску, Субутај је мудро изабрао бојиште, на левој обали реке Шајо. Угарска војска, угледавши Монголе, улогорила се на десној обали реке. Самострелци угарске војске су бранили једини мост преко реке Шајо, али је Субутај наредио бомбардовање са велике раздаљине уз помоћ катапулта и требушета, растерао браниоце прелаза. Тада је послао Батуа у јуриш преко моста, док је Субутај, скривен густом шумом, одвео део војске да прегази реку даље од очију Угара.
Субутај, кинески средњовековни цртеж
Прешавши реку, Бату се нашао прса у прса са угарском војском. Лако оклопљени Монголи, навикнути на мобилност, нису лако излазили на крај са тешко оклопљеним витезовима. Чак је неколико десетина Батуове личне гарде пало у боју. Али у одсудном моменту, Субутај се појавио на десном крилу угарске војске, натеравши је на панично повлачење назад у камп. Субутај је наредио да се камп опколи, али је оставио рупу у редовима како би угарским војницима дао лажну наду за бекство. Трик је успео и војници су покушали да искористе ову руку спаса, само сазнавши да их иза чекају Монголи који их убијају једног по једног. Извори наводе да су лешеви проналажени на три дана јахања од места битке. Угарска је била на коленима. Монголи су протутњали кроз Србију и прегазили Бугарску која је постала вазал Монгола. Прве извидничке чете Монгола су дошле и до Беча, али су се Монголи изненада повукли из Европе због смрти Великог кана Огедеја. Субутај је покушао да убеди Батуа да присуствује курултају, али је он то одбио па је за кана изабран Гујук који је одмах послао Субутаја у поход против династије Сонг, јер је желео да одвоји Субутаја од Батуа. Међутим, Субутај се врло брзо вратио у Каракорум где га је затекао папски изасланик Карпини који је за Субутаја рекао да је изузетно поштован међу Монголима и да носи надимак Багатур (храбри, у слободном преводу). Умро је већ следеће године у својој 72. години. Његови наследници су наставили да служе монголске канове, али нико није достигао славу Субутаја.
Величина Субутаја лежи у његовој изузетној прилагодљивости. Сваки његов поход је био различит: против Меркита се претварао да је дезертер, против Најмана и Руса је користио тактику лажног повлачења увлачећи непријатеља у замку, док је Грузине убедио да је његова војска хришћанска пре него што их је поразио на бојном пољу, а Мађарима је дао лажну наду за спасењем. Организовао је комплексну мрежу извиђача и шпијуна који су му омогућили да буде увек корак испред својих противника. У походу на Европу је развио прави фронт дугачак неколико стотина километара. Нападао је ширином фронта, никада не дозволивши противнику да сазна његове праве намера и користивши сваку пукотину у одбрани непријатеља, притом маневришући брзином од 100 километара дневно.
„Овај војсковођа је користио мрежу шпијуна и извиђача којом је упознавао своје непријатеље до детаља, да бих их напао дужином целог фронта без откривања свог правог циља чиме је збуњивао браниоце; његова војска је својом покретљивошћу онемогућавала непријатељу да консолидује своје редове.“
Када бисте прочитали претходне редове, помислили бисте да се ради о неком генералу 20. века. Претпоставка вам у суштини не би била погрешна, али се ипак ради о Субутају, војсковођи из 13. века који је тактиком био увелико у 20. веку. По мом скромном мишљењу, овај скромни син ковача који се уздигао до неслућених висина је најбољи војсковођа у историји.
Толико од овог серијала личности о којима треба да знате. Требало би да напишем и серијал о Монголском царству, али видећу већ. Надам се да сте у претходних пет чланака прочитали нешто занимљиво.
Која реч и о игри: без икакве намере да увредим било кога, али народ који поново издигне Угца и његову странку учини најјачом у парламенту, заслужује Вучића док овај не умре од старости.
До следећег читања!
С поштовањем,
Кешиг
Comments
stvarno sam impresioniran onim sto sam procitao
i da ne bese ovog tvog serijala clanaka, ne bih znao nista o mongolima a to bi bila steta
e da, sad konacno znam zasto si Kheshig 😃
Prijem!
Odlično, ali to je već standard.
Btw, nemoj da se čudiš. Dok ima šta na trezoru biće i Ugice, FA i sličnih. Kao i u RL dok ima šta da se ukrade biće i ovih i ovakvih političara.
Dok ne dođe neki Subotaj i počisti sve zahvaljujući trulom društvu sa gore pomenutima.
Lako je njemu bilo
Nije imo četri kredita na leđima
Djecu/ženu/punicu da mu žderu džigercu
je l' ovo puniCu ili puniTJu? 😛
Prijem!
Jbt Vilo, aj sto mi muski kukamo, ali sto ti?? Ince, u pravu si 🙂
piszesz o swakakim migrantima a toko je znacxajnix powjesznix licxnoszti u szwinjac
Izvanredno! Hvala na ovome.
I sto zakaci naseg nam RL predsednika ??!?
Само паралела, ништа више 🙂
Одличан серијал. На жалост, стоји чињеница да смо народ врло кратког памћења...
svaka čast mogao bi češće da pišeš
imaš jednu greškicu napisao si 1940 🙂
исправљено 😃
Zbog ovakvih novina sam poceo da igram ovo sranje
zao mi bi bilo ako ne nastavis da pises.
Da nisam ovo procitao nikada ne bih znao zasto ti je nick Kheshig o7
Sada već standardno sjajan članak ... pojma nisam imao ko je bio Subataj, a ni ostali mongolski generali. Molim te, nastavi da pišeš, jer zista imaš dara. Mala zamerka: ne poredi vojskovodje iz različitih epoha. Aleksandar je bio jednako taličan vojskovođa kao i Cezar, a verovatno i više od njega. Dobijao je bitke protiv znatno brojnijih neprijatelja nego Julije. Pozdrav!
свако доба носи своје војсковође, поредим само иновативност и прилагодљивост противнику 🙂
Bravo odlican clanak kheshig.
Koji Cezar, brt, pa on nije ni najbolji vojskovodja antickog Rima...
Kod Mongola ima dosta preterivanja, a i realno ta plemena sto su tlacili nisu se bas proslavila organizacijom i razvojem drzave i vojnog uredjenja. Ono, da bi pokazao svoju velicina vojnog I strateskog genija, treba da imas I respektabilnog protivnika, zar ne?
Iz tog razloga je Aca Veliki doktor, srucio najvecu imperiju svog vremena, a kako postoje zapisi, lepo se moze sa sagledati genijalnost citanja bitke I reagovanja u momentu, posebno kod Gaugamele. Brz um i procena, a Zatim prava reakcija je odlika najvecih...
E sad, meni je tu jos jaci Barka Hannibal, posto umece koje je pokazao kod Kane I to protiv supersile Rima definitivno ga postavlja uz Acu, a Bogami I nijansu iznad, posto cenim da je rimska vojna masinerija iznad persijski...
Ovaj Suba je ok, ali bojim se da je pre svega strateg, koji je po onoj SunTzeovooj najbolji jer je dobro pripremao bitke.
I to je ok, al jbg prolazi kad kontra imas neke nesretni je, a ne ozbiljna carstva I uredjenja. Postujem I ovu filozofiju, ali za najveceg vojskovodju malo mi pretenciozno...
centralizovana kinda sprdnja u odnosu na poluraspalu persiju? ok
kina*
Ujedinjena Kina u tom periodu teško?
https://prnt.sc/svbime
ok
Mada realno, Kina vojska i osvajanja teško da idu u istu rečenicu 🙂 Nikad bitan faktor u istoriji ratovanja...
toe tacno, ali svaka od te 3 kine bila je potpuno drugacija iz perspektive lokalne u odnosu na centralnu vlast kada se poredi sa persijom, i pruzala je otpor, nije moglo bas da se ide trci za carevima kao sto se trcalo za darijem
ne moze da se otpise subotar, ne govorim da su ovi drugi sprdnja, samo kazem da je ovaj mongol imao karijeru koja je bila vrhunjaca. nije imao ispade poput aleksandra da umalo izgine, nije bio hanibal da se posadi u bolju poziciju i da ceka da neprijatelj zaebe nego ih je aktivno obmanjivao. ne kazem da su aleksandar ili hanibal bili krs, u svom razdoblju su bili odlicni, ali oni koji dolaze iza grade na znanju onih koji su bili
Какви год да су Кинези као ратници, њихов терен, величина државе, бројност и сјајни инжињеринг стављају Кину у ред тежих противника. Кинези су у битку код Јехулинга извели отприлике 300,000 војника, па да су и голим рукама ишли били би тежак противник.
Што се тиче Александра, он мени лично није ни у топ три. То што си навео да величину мораш показати против респектабилног противника се слажем, али тврдим да га Александар није имао. Дарије III је био изузетно неспособан војни командант. Дарије је у биткама код Иса и Гаугамеле показао импресивну неспособност. Да је те битке водио нпр. Мазеј, можда би Александар победио али са далеко већим губицима. Такође, састав војски је изузетно битан. Једини део персијске војске који је могао парирати македонским трупама (које је створио Филип II btw) је била персијска коњица и можда Бесмртни, али ни они против фаланге немају шта да траже. Александар је у суштини имао више среће него памети. Био је у првим борбеним редовима на десном крилу водећи коњицу, док Селеук и Парменион у центру и на крилу шта ураде.
Нешто способнији Ариобазан је Александру задао знатне губитке са мање од 1,000 људи на Капији Персепоља.
Стоји да је Александар велики генерал, али сулудо опчињен личном славом и са логиком удара коњице са десног крила. Моје (скромно и потпуно небитно и вероватно неосновано) мишљење је да у сукобу Субутаја и Александра, Александар не би имао шта да тражи. Лукаве војсковође једва чекају противника који жели да се овенча славом тако што ће задати одлучујући ударац.
не бих баш рекао да су Монголи тлачили "неорганизована племена". Сами Монголи су у време успона Џингис-кана били на сличном нивоу. После тога су следиле победе над Кином, Персијом, Грузијом, Селџуцима у Малој Азији, Русима, Пољацима, Мађарима, Индусима, Вијетнамцима...једино су их Мамелуци поразили и Монголи им нису узвратили, али не зато што су Мамелуци били супериорни већ из политичких разлога (распад Монголског царства).
Опет, укуси су различити, мени је Субутај најјачи због прилагодљивости, не због бројева 🙂
Zaboravio si da napomenes da ti isti mongoli nisu napali srpsku drzavu, mada su se spremali na to,vrv unutrasnja trvenja nisu dozvolila, ali da jestu ni nasi tesku oklopnici ne bi uspeli da ih odbiju, ali opet stefan lazarevic je uspeo da razbije mongole napadom teskih vitezova u klin formaciji i izvuce turskog sultana sigurne smrti
Добро, Тамерлан се јесте позивао на традицију Монгола, али је 1402. године давно завршено време Монгола 🙂
Mislim da je samo strah od samih mongola mnogo uticao na moral vojske, mongoli su vec bili poznati kao nemilosrdni, da kuvaju protivnike da sam dzingis kan ubija cela sela gradove, tako da samo taj osecaj kada znas da te napadaju utice na moral, kazu da su znali da naprave planine od ubijenih neprijatelja i da ih ostave tako da trunu da ih svako vidi, drugo kina je pala ali svaki napad na japan je bio bezuspesan bez obzira sto ke japan bio drzava koja je u to vreme bila ratrzana ggradjanskim ratom
I da mislim da se batu kan povukao sa granica srbije posle uspesnog pohoda na madjare gde se madjarska povlacila preko hrvatske
Да, и Монголима је одговарало да их се боје...Јапан је у оба наврата спасао "божански ветар", камиказе 🙂
sad mi dodje da opeglam aoe2 kampanju sa mongolima
ја сам их пеглао у M2TW и много лакше звучи вођење искључиво коњице него што заправо јесте. Треба маневрисати коњаницима стрелцима и тешком коњицом уз релативно мале губитке, посебно ако је противник бројнији од тебе.
Држим се ја R2TW и Македоније. Фаланга у средини, пелтасти уз хоплите на боковима, стрелци иза, коњица на боковима иза прве линије. Несрећни AI покушава да заобиђе фалангу, и кад удари на бок, удариш га у гузицу са Пратиоцима и решиш битку. 😃
o7
Ne slažem se sa Aleksandrom velikim, cezar jeste bio dobar vojskovođa i mislim da bi Aleksandar pobedio cezara pod istim uslovima.
A što se tiče Subutaja sećam se da sam čitao neku knjigu kad je bio u evropi sa unucima Džingis-kana, U svakom slučaju odličan odabir.
A sad nastavljam čitanje 😎
Нисам баш сигуран. Цезар се у Галији сусрео са сигурно више од милион противничких војника. Код Алезије је више од 200,000 Гала убијено док је пало око 10,000 Римљана. Код Фарсале је Цезар био бројчано инфериорнији, сукобио се са Помпејем који је био одличан војсковођа и почистио га као метлом. Стари је лисац Цезар.
Mislim da nikada necemo moci da uporedimo ta dva obojica su odlicni, ali nacin ratovanja i sami protivnici se razlikuju aleksandar je ratovao protiv uredjene drzave sa uredjenom vojskom, dok se cezar susreo sa gerilskim ratovanjem i divljim galima koji recimo nisu poznavali ni formaciju falange ni uredjenost jedne legije, i naravno pre svega vremenski su dosta udaljeni tako da se oruzije i taktika menjala
Да је овај ратовао у данашње време било би му суђено у неком међународном трибуналу за перфидност и кршење обичаја ратовања. :Д
Попио би он шљивовицу као Праљак 🙂
O7
Slazem se oko tvojih izbora i podrazam to sto zelis da svet upoznas sa njima, naravno iza zvakog velikog vladara stoje jos bolji generali to je slucaj svuda, voleo bih da vidim jos ovakvih clanaka od strane tebe