Најмоћнија српска држава

Day 4,164, 03:29 • Published in Serbia Serbia • by halucinatum
Ових дана ме нешто натерало да се мало едукујем о српској историји кроз разне текстове, филмове па сам зато одлучио да спојим лепо и корисно и овде објавим један кратак текст о вероватно најмоћнијој и највећој српској држави, Српском Цартсву под вођством Стефана Душана Силног!

Такође, потребни су ми и коментари за мисију па не би било лоше да ми припомогнете са тим.



Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу, крајем 1345. године.
Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балканском полуострву потврдила битком код Велбужда 1330. године.
Царство је на врхунцу моћи имало поврвшину од око 250.000 квадратних километара што је за поређење нешто више од површине Велике Британије, таква држава би данас била међу највећим државама у Европи. Такође, та држава је бројала око 3 милиона становника што је огроман број за 14. век, тешко је направити поређење са модерним временом али би то данас било еквивалентно више десетина милиона људи.
Главни градови овог царства су били Скопље и Призрен.

Мапа српског царства



Византија је средином 14. века поново морала да брани своје хијерархијско првенство када је Србија покушала да је потисне са тог места. Након 1217. године Србија је, у хијерархији хришћанских држава, заузимала место једнако Угарској. После битке код Велбужда Србија је показала да је у војничком погледу снажнија и од Византијског и од Бугарског царства.
После освајања Сера 24. септембра 1345. године Душан је донео одлуку да се прогласи за цара. То је изазвало снажан отпор грчких феудалаца и свештенства, нарочито због тога што се и Света Гора нашла у саставу Српског царства. Душан је послао логотета Хрса да преговара са Светогорским протатом. Преговори су завршени споразумом новембра 1345. године признавањем Душана за легитимног владара Свете Горе од стране светогорског свештенства.

Крунисање Стефана Душана



Од новог цара се очекивало да делује као легитиман васељенски цар и да у његовој држави постоје исте или сличне институције, титуле и звања као у Византији. Душан се није трудио да уништи Византијско царство већ је настојао да га ојача на тај начин што ће његова држава преузети место и улогу онемоћале Византије. Њему би припадало место које је до тада заузимао византијски цар. Он прави планове да освоји Цариград и да реорганизује државу са циљем да се што више приближи Царству кога намерава да освоји.

Правац освајања и ширења Српског царства



О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. Такође је први који је издавао простагме, врсту исправа карактеристичних за византијске цареве. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице. У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове. У грчким повељама он се потписује као самодржац Србије и Романије. Значајно је и то што у својим исправама Душан увек на првом месту наводи Србе и Србију јер су они били најјачи ослонац његове власти.

Душанов законик



Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Након смрти једног од највећих српских државника, Стефана Душана Силног, на његово место долази његов син Стефан Урош, али тада полако почињу и поделе међу српским властелинима што је након неког времена довело до пропасти цаства.
Држава Немањића и Српско царство престало је да постоји Урошевом смрћу 4. децембра 1371. године.
Не бих опширније о крају постојања овакве државе, нека остане само на главним информацијама а да уживамо у мапи и моћи коју смо тада имали. И сам распад Царства је још један доказ да нас само слога може спасити, док међусобне несугласице и размирице доводе до пропасти, па чак и овако моћне државе...
Срби, заједно можемо много, нека нас овај кратак текст подсети како смо некад моћни били, са жељом да у неким бољим временима поново постанемо сила!
Само слога Србина спашава!

Уздравље браћо о7