[О СРПСКОМ ЗЕЈТИНЛИКУ] "Захвална" отаџбина

Day 3,698, 07:49 • Published in Serbia Serbia • by NeodoljivNeumoIjiv


Хумке прошлости тешко да одоле,
рушилачкој снази људи и времена,
способних да мрзе, више нег да воле.
Језа пролази кроз груди. И венама.

Сад дивни лав прошлости гласне,
место рике дичне покуњено спава.
И уснуо тако подсећа на часне,
јунаке храбре. Вечна им је слава.

Заклоњен гранама, у спокоју скрит,
понос груде родне међ` ребрима пали,
мртвима вечна је светлост и штит.
Ко руину виде поред, камен мали?

Одваљен од лава - и он ко да спава.
Руком вандала ил` шамаром времена,
заборављен оста, прекрила га трава.
Језа пролази кроз груди. И венама.

Кад доби смисао, делом грађе крхе,
чинило се најпре - не беше ломљив,
усамљен оста крај жудње и сврхе,
безвремени камен пита дал` је жив.



Песма је о односу отаџбине и поколења током различитих епоха времена према најсветијим жртвама, односу који је опеван кроз судбину споменика "Уснулог лава". Тај споменик је остао на месту где је било Централно гробље палих јунака српске војске у Великом рату на Церу, Колубари итд (1914-1915).

Гробови су после Другог светског рата оскрнављени од стране комуниста (преко ноћи однето хиљаде дрвених крстача који су се односили на жртве великог рата, а остављени само део старијих гробова из српско-турских ратова), преко којих је засађена шума.

Ово гробље данас неки зову Српски Зејтинлик и последњих година постоји иницијатива да се поново обележи, али даље од иницијативе није отишло.

Од лава је одваљен камен са пиједестала на којем је положен (види се на првој слици), годинама стоји ту, чак се ни то нико није удостојио да поправи. Тај камен је употребљен као метафора дубине осећања и односа који као друштво гајимо према светим жртвама српских јунака/војника.