Боље да нас унуци мртве памте него да нас синови живе забораве

Day 1,822, 10:57 • Published in Serbia Serbia • by Mr.Gentleman

‎- Тата, јел ће бити рата?
- Не знам сине, можда...
- А јел ћеш ти да идеш у рат?
- Ако буде, хоћу сине.
- А тата јел ћеш ти да умреш тамо?
- Можда.
- Ако буде рата, немој онда да идеш.

- Видиш слику на зиду сине? То је слика Косовског боја. Ако тата не оде у рат, он ће бити Бранковић. А ако оде, он ће бити Обилић. А ко си ти кад се играш рата са мачевима?
- Ја сам Обилић тата.

- А зашто увек бираш да будеш Обилић?
- Па не знам, увек тако желим, не знам што...
- Сине... желиш зато што је Обилић прави јунак и никад није умро.
- То значи да је Обилић и даље жив?
- Јесте сине, чим ти желиш да будеш као он, он је и даље жив. И видиш, тата хоће да буде Обилић а не Бранковић. Ко је у улици Бранковић када се играте?
- Нико тата, увек се свађамо, нико неће да буде Бранковић.

- Зато што је он мртав сине. Видиш, тако је у твојој игри, тако је и у татиној игри. Тата хоће да буде Обилић, а не Бранковић.

25 година касније:

- Тата, јел ће бити рата?
- Можда сине.
- Добро тата, ја се не плашим ако буде, да знаш.
- И не треба сине.
- Идем да се играм рата са мачевима.
- Иди... хеј, сине!
-Кажи тата?
- Који си јунак кад се играш рата?
- Мој деда!.