Join the new world

Taj kraj, kao i mnogi drugi naši krajevi su opusteli, narod se odselio u veće gradove i gde je lagodniji život. Ko je koga imao, a i ko ima gde (ako kuća nije odavno napuštena i srušena) dolazio bi u zabačene mahale, tu u vreme kosidbe, od Petrovdana do Svetoga Ilije.

I baš tada, kad mučenom seljaku treba što više sunčanih dana, zna i u jednom danu, da se nekoliko puta promeni vreme. A ko je bio u tim krajevima zna da se u toku jednog dana mogu i sva četiri godišnja doba promeniti. U tom našem kraju na ta dva velika praznika imaju i veliki sobori (vašari, sabori...). U Božici na Petrovdan, a u Gornjoj Lisini na Sv. Iliju. I nekako u to vreme su vrlo česta i nevremena, one prave letnje kiše sa ogromnim kapima kiše praćene izuzetno jakim grmljavinama uz sevanje munja i udare gromova. Slušao sam starije kako kažu da je to i zbog blizine i visine Strešera, a i jezera, i Vlasinskog i Lisinskog. Ko bi ga znao.

Uglavnom kao i mnogi drugi i ja sam u to vreme odlazio u selo, koje na neki čudan i prijatan način oživi, iako su mahale udaljene i po nekoliko kilometara. Tek negde, negde, uveče dok sediš na travi pored bunara, u daljini na suprotnoj strani u nekoj od kuća vidi se treperavi sjaj sijalice ili petrolejke ako nemaju struju. Ili se negde u dolini reke pojave farovi nekog automobila, koji počinju da se kriju i ponovo pojavljuju iza brda i kroz šumarke, zavisno od toga iz koje je mahale vozač bio. I onda krenu nagađanja, ko je to stigao, i gde je pošao.

Tako ljudi polako pristižu, na odmore, na raspuste i svi jedva čekaju pomenute praznike da bi se izviđali sa prijateljima, rodbinom i familijom, da bi se podsetili starih dana, kada je bilo mnogo više ljudi, kada je kraj bio živ i kada čuveni Memedovićevi "divlji" konji nisu bili divlji nego su svi imali svoje vlasnike, koji su ih s jeseni posle vršidbe puštali u planinu, a pred zimu dovodili kućama.

Tako se sećam i ja tog praznika, tog Petrovdana. Iz mahale krenuli smo na sobor deda Mita i ja. Išli smo seoskim kolskim putem, izokola i duže. Tako smo odlučili jer nismo žurili, a i zbog rose, koja se presijavala na ranom jutarnjem suncu. Išli smo u susret suncu koje je od ranog jutra pržilo, a na horizontu nije bilo nigde nijednog oblačka.

Usput smo prolazili kroz i iznad nekoliko mahala u kojima se čula ona praznična vreva koja se baš i ne može čuti svaki dan. Koga smo stizali nazivali bi mu "Dobra stiga" koga smo srećali nazivali bi mu "Dobra sreća" i već nas je na putu ka Božici bilo nekoliko, i put je odmah postajao interesantniji i "kraći".

Iako Božica, od dela gde je soborište do Slatine gde se igra tradicionalno turnir u fudbalu, nije mala, desi se da se i po nekoliko puta prošparta, dok se vidiš s ovim, dok se vidiš s onim, staneš ovde, sedneš pod šator onde, u kafanu,...Jedni dolaze, drugi odlaze i tako u krug.

I negde oko 2 sata posle podne počeše se od nekuda navlačiti tamni oblaci. U daljini se potmulo čula grmljavina. Pošto su neki sa kojima sam bio rekli da nema ništa od kiše i da oni ostaju, a u to spazih deda Mitu, rešim da sa njim krenem kući.

Kako su oblaci bivali sve crnji i sve postajalo mračnije, rešili smo da se vratimo prečicom, malo preko brda. Tu nam se pridružiše još neki ljudi od kojih sam ja bio skoro za glavu viši. A kako sam bio i oho-ho mlađi, ja sam izbio na čelo kolone koja se vijugajući kao zmija, čas levo, pa čas desno, podbirala uz jednu čuku sa koje se prostirao pogled na celu Božicu.

U to je počela da pada i kiša. Deda Mita izvuče mali kišobran i doviknu mi: "Dragane, na ti kišobran, ja imam kapu i ovo moje palte". Dok smo se uspinjali polako, kiša je bivala sve jača, a neki vetar je počeo da duva nekako ukoso, sa strane. Tako da ne znam ni što sam držao kišobran, a otrežnjenje da uopšte i nisam trebao da ga držim usledilo je nekih 5, 6 minuta kasnije. Tek samo što nismo izašli na prvu zaravan na našoj stazi, iz oblaka koji se nalazio malo udesno iznad nas sevnula je takva munja i za trenutak kao da se sve usporilo. Munja onako izlomljena kao na šlemovima SS Princ Eugen divizije prolomila se iz oblaka pravo prema nama. Tačnije prema meni i kišobranu kao najvišoj tački u koloni.

Tačno sada mogu da vidim sebe i kako mi se kao čitavu večnost, a opet u samo jednoj sekudi približava munja koja mi se odsijava u očima, dok se ceo prostor oko nas u trenutku ispunjava neverovatnom količinom elektriciteta. I dok sve oko nas bruji, i sada pred očima vidim kao da roj nečega, roj nekih sjajnih kuglica, kao iskre, leti svuda oko nas. A onda kao da se od kišobrana munja odbila, kao od nekog štita, kao da je samo odskočila i praćena onim brujanjem uz strahovit prasak sručila se u jedu bukvu nekoliko metara iza nas u sami koren drveta.

Kišobran nakon dobrog drmusanja i mog pada unazad vetar je odneo skroz na drugu stranu kosine kojom smo se uspinjali. Nakon toga sećam se samo da me je deda Mita pljuskao vičući: "Ne boj se Dragane, ne boj se!" i da su se onako na kiši dve bakice iz kolone na svako kasnije sevanje i grmljavinu krstile govoreći: "Gospode Bože, Gospode Bože, Gospode Bože!".

Kad sam malo došao sebi i pridigao se nastavili smo do jedne štale, gde smo se sklonili od kiše i grmljavine. Nakon nekih petnaestak minuta, kiša je stala i Sunce se ponovo pojavilo.

Pamtiću taj Petrovdan po mnogo čemu, po onome što mi se desilo, po mirisu sena u štali, u koje smo se sklonili od kiše, po predivim bojama u kojima se sve prelivalo suncem okupano nakon kiše, kao da pre nekoliko trenutaka nije besnelo nevreme.